Pale: obilježeno 20 godina od ubistva Srđana Kneževića

Na Palama je danas  obilježeno 20 godina od ubistva nekadašnjeg komandanta specijalne jedinice Vojske Republike Srpske “Beli vukovi” Srđana Kneževića.

Članovi porodice Srđana Kneževića, prijatelji i pripadnici “Belih vukova” pokloniti su se sjenima svog legendarnog komandanta i položili vijence i cvijeće na spomenik na Palama.

Polaganje vijenaca obavljeno je u 10.30 časova. Ovaj put je bio primjetan izostanak predstavnika Republike Srpske, izaslanika Predsjednika RS, te ministarstva rada i boračko invalidske zaštite Vlade Republike Srpske i načelnika opštine Pale. Prisutni su bili bivši načelnik opštine Trnovo, Nenad Mišović i članovi IO OO SDS Pale.

Srđan Knežević ubijen je u avgustu 1998. godine ispred ulaza u zgradu u kojoj je stanovao u centru Pala, a njegove ubice nikada nisu pronađene.

U vrijeme ubistva, Knežević je bio zamjenik načelnika Centra javne bezbjednosti Srpsko Sarajevo.

Specijalna jednica “Beli vukovi”, čiji je bio komandant, formirana je 1993. godine, a ime su dobili ime po tome što su ostali zavejani u mećavi na Bjelašnici koju mogu samo vukovi da prežive.

Paljani – slobodni građani ili podanici?!

 

Ako hoćemo da FK Romanija igra premijer ligu BiH treba nam narodni poslanik sa Pala koji će otići u ministarstvo sporta u Vladi u Banjaluci i tražiti podršku za sport na Palama, isto je i za stadion, dvoranske sportove, masovne i pojedinačne discipline.

Ako nam treba proširenje kulturnog centra u smislu dogradnje za pozorišnu scenu, opet nam treba narodni poslanik sa Pala koji će to lobirati u ministarstvu kulture.

Ako nam je obrazovanje loše u školama, ili ga treba poboljšati uvođenjem novih predmeta, nabavkom nove opreme, ili otvaranjem novih studijskih programa na javnim fakultetima smještenim na Palama treba nam narodni poslanik sa Pala da sve to prezentuje u ministarstvu prosvjete.

Ako nam turizam kleca, ili tražimo završetak gondole i puta do Jahorine treba nam narodni poslanik sa Pala da obavijesti o tome ministra turizma i traži ulaganja.

Ako se pitamo da li nam treba bolje stočarstvo i veća plastenička proizvodnja na Palama, to možemo lakše riješiti uz pomoć narodnog poslanika sa Pala.

Ako nam trebaju investicije i novi pogoni za poslovnu zonu, narodni poslanik sa Pala će otići u ministarstvo privrede, ili kod premijera.

Ako nam treba još mnogo toga, a treba, a nemamo bar jednog, a zašto ne i dva narodna poslanika, onda ćemo gledati šta drugi rade (u Lukavici) i čekati nove izbore…

Treba nam narodni poslanik sa Pala

Vi sami birate da li ste slobodni građani, ili podanici.

Google dodijelio 21 milion eura medijima u Evropi

Grantovi u okviru programa Digital News Innovation Fund dodijeljeni za 98 medijskih projekata.

foto: pixabay

Googleov fond za inovacije u digitalnim medijima već peti put je dodijelio podršku za inovativne medijske projekte. Ukupno 21 milion eura dodijeljen je za projekte koji su fokusirani na monetizaciju i diverzifikaciju izvora finansiranja u medijima u 28 evropskih zemalja.

Ukupno je pristiglo 820 aplikacija na program grantova za koje je Google već dodijelio 115 miliona eura prethodnih godina. Ključne teme koje proizlaze iz projekata upućuju na to da je fokus na glasovnim uređajima, personalizaciji, dinamičnim cijenama i korištenju machine learninga, saopštili su iz Fonda.
Od zemalja regije do sada su finansirana tri projekta iz Hrvatske i šest projekata iz Slovenije koje možete pogledati ovdje.
Do sada je finansirano oko 600 projekata koje možete detaljno istražiti na stranici Digital News Innovation Fonda. Aplikacije za novi krug dodjele grantova najavljen je za kraj ove godine.

Alati za verifikaciju informacija

Korisni alati za verifikaciju informacija koji mogu pomoći u vraćanju povjerenja u medijske sadržaje. 

foto: pixabay

Istraživači Reuters Instituta pokazali su da manje od polovine ispitanika u 36 zemalja ne vjeruje medijima, a način borbe protiv nepovjerenja jeste profesionalizam i objavljivanje provjerenih informacija, bilo da se radi o tekstu, videu, audio snimku ili fotografiji. Postoji nekoliko alata koji u tome mogu pomoći:

1. Reverse Image Search omogućava pretragu po fotografijama koje učitate ili kroz Google alatza obrnutu pretragu fotografija ili kroz druge alate poput TinEye ili Yandex.

2. Mapiranje ili pretraživanje lokacije fotografije ili videa vodeći se tragovima koji su dostupni na njima, može da bude odličan verifikacijski alat. To nije moguće sa svakim snimkom ali sa onima gdje ima dovoljno detalja poput saobraćajnih znakova ili znamenitih građevima, Google Street Viewili Yandex Mapsmogu pomoći u lociranju i pregledanju lokacije kao i u upoređivanju onoga što je vidljivo na mapi i onoga što je na fotografiji ili videu.

3. Big Invid Fake News Debunkerje alat koji omogućava analizu mjesta i vremena gdje je nastao neki Youtube ili Facebook video. Također ima opcije za Twitter video pretragu, obrnutu pretragu fotografija kao i sumiranje metapodataka.

4. Inteltechniques.comje sajt koji sadrži otvorene podatke i koristan je za pronalazak informacija o pojedincima i grupama sa društvenih mreža poput Facebooka, Twittera i LinkedIna, a omogućava i obrnutu pretragu fotografija kroz Google, TinEye, Yandex i Baidu.

5. Amnesty International YouTube DataViewernudi opcije pravljena screenshota nekog Youtube videa i obrnute pretrage po njemu kako bi se ustanovilo da li je taj video ili dijelovi videa negdje objavljen ranije.

6. Jeffrey’s Image Metadata Viewerpretražuje podatke o fotografiji poput modela kamere, vremena i GPS lokacije što može biti korisno za otkrivanje informacija o tome kad je napravljena fotografija, ali je problematičan dio taj što postavljanje fotografija na većinu društvenih mreža briše takve podatke.

7. Weather Undergroundomogućava potragu za informacijama o vremenskim uslovima po određenim danima, pa tako da ukoliko znate gdje je napravljena fotografija i kada, možete da utvrdite da li je vjerodostojna u smislu vremenskih uslova koje prikazuje, kao naprimjer, da li je tog dana na tom mjestu zaista padala kiša ili ne. Sajt nudi takve podatke za događaje u nekim slučajevima unazad do 1945. godine.

Pakistanski novinar u Velikoj Kladuši: Izbjeglica iz neslobode

Bilješke s višesatnog razgovora Adisa Nadarevića sa Muhammadom Yasirom, novinarom kojeg je sreo među šatorima migrantskog kampa.

foto: Adis Nadarević

Muhammad Yasir ima 27 godina, od kojih je šest proveo radeći u svom rodnom gradu Faisalabadu kao snimatelj i reporter za pakistanski televizijski kanal Dunya News. Skromno ali ponosno pokazuje fotografije iz vremena kada je na terenu pratio neke od najpoznatijih pakistanskih novinara, svoje akreditacije i certifikate o zaposlenju, te – ironično – grupnu fotografiju sa svojim kolegama koju su napravili za letak povodom Dana slobode medija.

Ironično, kažem jer Freedom House u svom izvještaju za 2018. njihovu zemlju označava statusom „neslobodna“ kad je u pitanju sloboda medija, dok Repoteri bez granica idu i korak dalje ocjenjujući Pakistan kao jednu od deset zemalja na svijetu u kojima nije pametno biti novinar. I stvarno, ukoliko izuzmemo ratovima uništavane Siriju, Irak i Somaliju, ispostavlja se da je samo Meksiko opasnije mjesto za život novinara od Pakistana. Tako je samo između 2012. i 2016. u Pakistanu ubijeno 30 novinara, što je – dakle – prosjek od jednog ubistva u svakih dva mjeseca. Poređenja radi, u istom periodu je u Iraku poginulo 46 novinara a u građanskom ratu u Somaliji je živote izgubilo njih 36. Otežavajuća okolnost za Pakistan je pri tome ta što u Siriji, Iraku ili Somaliji novinari ginu izvještavajući sa ratišta, dok su u Pakistanu oni najčešće žrtve samoubilačkih napada ili ciljanih ubistava.

Nakon jednog takvog napada je i Muhammed Yasir odlučio napustiti Pakistan. Prostorije dopisništva Dunya News u Faisalabadu su u novembru 2015. bile meta napada bombaša u kojem je povrijeđeno troje Muhammedovih kolega. Bomba je bačena sa motocikla o čemu postoje i snimci nadzornih kamera koje pokazuje na svom telefonu. Počinioci nikad nisu pronađeni a odgovornost za napad preuzela je „Daulat-i-Islamia Khorasan“, radikalna grupa povezana sa ISIL-om.

Nakon ovog napada napadnuta je pucnjavom iz vatrenog oružja i kuća Muhammedovog strica a zbog sigurnosti su članovi njegove porodice napustili Faisalabad i preselili se u jedno selo. On je odlučio napustiti Pakistan i potražiti novi život i posao u Europi. Pokazuje i poruku koja je ostavljena nakon napada na njegove rođake i zbog koje je procijenio da više nema šta tražiti u svojoj zemlji.

Ubistva novinara u Pakistanu

Ovakvi slučajevi zastrašivanja, otmica ili ubistava novinara i drugih medijskih radnika nisu rijetki, tim prije što pravosuđe ne čini gotovo nikakve napore da zaštiti pripadnike ove branše. Od 55 ubistava novinara koja su se desila u posljednjih petnaest godina u Pakistanu riješena su samo dva slučaja. Jedan od njih je ubistvo novinara Wali Khan Babara, čiji brat još uvijek sumnja u zvanične rezultate istrage i kaže kako je još barem sedam ljudi ubijeno u vezi sa ubistvom njegovog brata, uključujući doušnike, policajce i članove njihovih porodica.

Dakle, ubistava povezanih sa napadima ili pritiscima na novinare je u Pakistanu sigurno i više od onoga što kažu zvanične brojke a tamo uistinu nije teško dospjeti u opasnost ukoliko ste novinar koji profesionalno radi svoj posao. Tamo postoji cenzura koja cenzuriše sadržaje koji vrijeđaju ili ismijavaju šefa države, vojsku ili organe izvršne, zakonodavne i sudske vlasti. U takvim postavkama je prilično lako preći granicu dopuštenog, naročito u vremenu društvenih medija u kojem živimo. Tako se zna desiti da državni i vojni dužnosnici javno prozivaju novinare zbog aktivnosti na društvenim medijima, što ohrabruje ekstremističke poglede na slobode medija i izražavanja i izlaže novinare opasnosti od strane grupa i pojedinaca koji ukazivanje na nečiju nepodobnost mogu protumačiti kao dozvolu ili čak poziv na odstrel.

Bijeg iz Pakistana

Zbog toga svaku prijetnju treba uzeti sa velikom ozbiljnošću, naročito ako dolazi nakon bačene bombe i napada vatrenim oružjem. Tako je učinio i Muhammad kad se prošle godine odlučio da iz Faisalabada autom dođe do Istanbula gdje je, kaže, platio vozaču kamiona 5.000 eura da ga prebaci do Austrije. Ukoliko je nekom čudno da snimatelj ima ušteđevinu, treba spomenuti da među stvari koje ne znamo o drugim zemljama spadaju i podaci o njihovim ekonomijama koje mi neosnovano gledamo sa visine. Tako sam Faisalabad, grad od 3,2 miliona stanovnika, ima godišnji BDP od više od 20 milijardi dolara, što je za četiri milijarde dolara više od cijele Bosne i Hercegovine.

Muhammad kaže kako nije imao razloga bježati zbog ekonomske situacije i kako je u Pakistanu sasvim pristojno zarađivao.

„Ja nisam ekonomski migrant, imao sam dovoljno za život u Pakistanu. Ljudi ne bježe samo zbog neimaštine, nego zbog straha i osjećaja nesigurnosti“, kaže on i ako ga iko može razumjeti vjerovatno su to građani Bosne i Hercegovine kojih je sve manje iako je rat stao prije skoro četvrt stoljeća a ekonomija je u kakvom-takvom usponu.

Nakon što je platio vozaču da ga doveze do Austrije, Muhammedu su vrata kamiona u kojem je zaključan proveo dva dana bez hrane i vode otvorena – ali u Budimpešti.

„Mislio sam da sam u Beču ali me je mađarska policija uhapsila i privela. Zatražio sam azil i dali su mi papire za azil da ih potpišem. Bez advokata, bez prevodioca. Potpisao sam ih, šta sam drugo mogao…“, pita se Muhammed nakon što se ispostavilo da je potpisao pristanak na deportaciju. Iako je kamionom iz Turske do Budimpešte došao preko Bugarske i Rumunije, mađarske vlasti su ga, protivno pravilima i uz na prevaru potpisane papire za deportaciju, izručile Srbiji.

Proveo je više od dva mjeseca u kampu u Preševu na jugu Srbije i taj period naziva izgubljenim vremenom. Nakon što sebi nije mogao priuštiti dalje gubljenje vremena napustio je kamp i sa još nekoliko migranata prešao u Bosnu i Hercegovinu u mjestu Brasina kod Loznice. Kaže kako tamo postoji skela kojom se migranti prevoze preko Drine uz nezainteresiranost granične policije. Na pitanje da li, kako se u dijelu bh. javnosti misli, policija Srbije pomaže migrantima da pređu u BiH kaže: „Ne, ali nas niko nije pokušao spriječiti. Patrola na strani Srbije nije bilo nigdje.“

Sjeća se kako je prošao kroz Sapnu i Tuzlu, zatim došao u Sarajevo odakle je autobusom stigao u Bihać. Sad je u kampu u Velikoj Kladuši nakon što je dva puta pokušao preći granicu ka EU. Jednom je zamalo dospio do Italije dok je drugi put zaustavljen već u Slunju.

„Slovenci su me predali hrvatskoj policiji koja me opljačkala. Udarali su me, slomili su mi telefon, uzeli su mi sav novac i na moje oči zapalili moju vreću za spavanje i moje stvari“, gotovo plačući govori dok pokazuje modrice po nogama po kojim su ga – kako kaže – u tvrdim cipelama udarali hrvatski graničari.

U improviziranom kampu se ne osjeća sigurno a uslovi za život u njemu su nehumani. Oko petsto migranata koriste četiri tuša a nekoliko hemijskih WC-a koji su tu postavljeni su odavno van upotrebe pa su prinuđeni nuždu vršiti svuda oko kampa.

„Sve oko kampa je WC, ovo će donijeti zarazu,“ pokazuje mi zone prekrivene izmetom jedan Afganistanac. U kampu su i strani volonteri kojima migranti ne vjeruju. Kažu kako vjeruju Bosancima i hvale lokalne volontere, dok su prema strancima nepovjerljivi. „Oni uglavnom slikaju i raspituju se o mjestima kuda se krećemo po šumama da dojave hrvatskoj i slovenskoj policiji,“ kaže pomenuti Afganistanac.

  foto: Adis Nadarević/Velika Kladuša

Muhammad Yasir kaže kako će nastaviti pokušavati da se domogne novog života, možda u Italiji, gdje ima strica. Kaže da bi bio sretan bilo gdje gdje bi bio siguran i mogao raditi. U Pakistan se ne smije vratiti. Jer on nije ni neradnik, ni tragač za socijalnom pomoći, ni lopov, ni narkoman… on je žrtva svoje profesije i izbjeglica iz medijske neslobode. I zato apeluje na sve asocijacije novinara i medijskih radnika da mu pomognu, kad već u svojoj zemlji nije mogao računati na pomoć i zaštitu. Na potezu su kolege novinari i njihova solidarnost, Muhammad je u Velikoj Kladuši i čeka njihovu pomoć.

Šta bh. javnost kaže?

To nisu izbjeglice. To je neradnička bagra kojoj nije mjesto kod nas. Treba ih sve potrpati u avione i vratiti ih tamo odakle su došli. Kakve izbjeglice kad dolaze iz zemalja u kojima se ne puca! Rat u Afganistanu je stao davno. U Pakistanu se ne ratuje, oni samo hoće da se nakače na socijalnu pomoć u Europi. Sve bih ja to toljagama istjerala iz Bosne. Donose nam drogu i kriminal. To sve Europa radi da mi postanemo manjina u našoj zemlji i da nas zamijene ko zna kime. Oni ne bježe ni od čega, a i ako bježe to su sve vojno sposobni muškarci – nek idu braniti svoje zemlje!

Rečenice u pasusu iznad su prikupljene tokom petominutnog iščitavanja komentara ispod jednog od tekstova posvećenih trenutnoj migrantskoj krizi u Unsko-sanskom kantonu. Rezultat je to dehumanizirajućeg izvještavanja o ovom problemu koje stvara atmosferu straha i iz ljudi na površinu izvlači ono najgore. No, osim što nas ovako iskazani stavovi predstavljaju kao nehumane i ksenofobične ljude, oni osim toga i pokazuju naše neznanje o drugim narodima i zemljama u kojima oni žive. Uistinu, ako i zanemarimo generalizacije pod čiji utjecaj padnemo uvijek kada neki kolektivni identitet primijenimo na pojedince, ostaje pitanje o tome koliko toga znamo o zemljama iz kojih nam migranti dolaze?

U kojima od tih zemalja se ratuje? Da li je rat u Afganistanu stao? Šta se, zapravo, dešava u Somaliji? Ko se s kim a ko protiv koga bori u Siriji? Ima li Palestina šanse za mir? U kojim tačno zemljama se dešavalo arapsko proljeće? Gdje ono dođe Jemen i je li se ono i tamo ratuje? Šta je sa Pakistanom, bar je tamo sve u redu, zar ne?

Sve su ovo pitanja na koja prosječan ostavljač komentara na Facebooku obično nema odgovor a moram priznati da na neka od njih ni ja nisam znao odgovoriti prije nego što sam posjetio migrantski kamp pokraj Velike Kladuše i proveo dan među migrantima iz raznih zemalja Azije i Afrike. I da, s Pakistanom nije baš sve u redu. Bar to sam saznao iz višesatnog razgovora sa Muhammadom, novinarom iz Pakistana kojeg sam upoznao među najlonskim šatorima migrantskog kampa. Adis Nadarević

ГРАД ИСТОЧНО САРАЈЕВО ПЛАНИРА РЕАЛИЗАЦИЈУ 16 КАПИТАЛНИХ ПРОЈЕКАТА

Скупштина града Источно Сарајево на сједници заказаној за сутра требало би да се изјасни о кредитном задужењу Града у износу 4.986.000  КМ,  с циљем реализације капиталних пројеката и рефинансирања постојећег кредитног задужења.

Кредитна средства биће искоришћена за реализацију 16 пројеката на подручју шест градских општина.

Предвиђено је да Град Источно Сарајево издвоји 300.000 КМ за израду пројекта и помоћ Митрополији дабробосанској у изградњи Духовног центра „Свети Сава“  у општини Источно Ново Сарајево.

За реконструкцију и адаптацију Културног центра Пале предвиђено је 200.000 КМ, а за изградњу атлетске стазе на стадиону „Влајко Петровић“ 350.000 КМ. Из кредитних средстава Града Источно Сарајево биће финансирана изградња Адреналин парка на Јахорини, те просторије амбуланте и туристичког инфо-бироа.

За реконструкцију улица у општини Соколац биће издвојено 420.000 КМ, а значајна средства планирана су за реконструкцију и изградњу пјешачке стазе и спортских објеката у тој општини.

За завршетак објекта Комуналног предузећа „Комил“ у Источној Илиџи предвиђено је 100.000 КМ, те још 150.000 КМ за реконструкцију Улице Меше Селимовића (спој Спасовданске и Равногорске улице).

Град Источно Сарајево финансираће изградњу улице од зграде Сипе до Улице Иве Андрића и помоћи изградњу зграде Гимназије на том локалитету. За те намјене предвиђено је 350.000 КМ.

За изградњу ватрогасног дома у општини Источни Стари Град планирано је 150.000 КМ, а за градњу објекта за смјештај полиције и амбуланту на Требевићу биће обезбијеђено 150.000 КМ.

Град Источно Сарајево из ових средстава извршиће санацију депоније у Трнову – Крупачке стијене, а вриједност тог пројекта износи 200.000 КМ.

На сједници Скупштине града биће разматране и Информација о стању у области водоснабдијевања и канализационе инфраструктуре на подручју града, Информација о стању на Универзитету у Источном Сарајеву, информације о стању здравствене заштите, борачко-инвалидске заштите, те Одлука о додјели награда и признања Града Источно Сарајево.