Završila diplomatiju, sudi, vozi kamion, radi u optici….

Savetujem svim ženama da što više ulažu u sebe, da se što više trude i bore za sebe, jer sigurno će im se to na kraju isplatiti. Svaki trud i svako znanje vrediće im nekada, poručila je povodom Međunarodnog dana žena svestrana mlada Banjalučanka Ana Lukajić.

Sa 26 godina, osim što je diplomirala na Fakultetu političkih nauka, smer međunarodni odnosi, Ana je optičar, kozmetičar, poslastičar, teniski sudija, model i vozač visokoteretnih vozila.

Fakutetsku diplomu do sada nije imala priliku da koristi, odnosno da pronađe posao u struci, ali bez obzira na to njen radni dan traje i do 15 sati obzirom da pored povremenih poslova svakodnevno radi u jednoj banjalučkoj optičarskoj radnji i kozmetičkom salonu. “U optici radim puno radno vreme osam sati, a u salonu po potrebi zavisi od koliko imam klijenata zakazanih, a to se uglavnom svodi na najmanje 12 do 15 radnih sati dnevno”, ispričala je Ana Lukajić ekipi Anadolije.

Govoreći o fakultetskom obrazovanju konstatovala je da je vjrovatno sudbina tako htela da se ne bavi onim za šta se školovala. “Bila mi je želja da se bavim tim, nije bilo prosto prilike pa sam se preorijentisala na drugu stranu gde ima i posla”, kaže ona.

Pošto je u srednjoj školi stekla zvanje kozmetičkog tehničara već deset godina bavi se tim poslom. “Radim nokte i ostale kozmetičke usluge. U optici sam sasvim slučajno došla sam pre dve godine i naučila i taj posao, zapravo zanat”, rekla je Ana.

Kada je u pitanji vožnja kamiona i autobusa, Ana je krenula od početka, polaganja vozačkog ispita za automobil, a usledili su i kamion, motor i veliki kamion.

“Ne znam, prosto je to nekako bilo normalno. Pošto mi se otac i brat bave prevozom bilo je normalno da i ja položim za to iako sam žensko”, kaže mlada Banjalučanka koja se za volanom autobusa i kamiona oseća kao u običnom automobilu.

Dok joj je otac preneo ljubav prema vozilima, majka je zaslužna za većinu ostalih Aninih usmerenja, a naročito za znanje i ljubav prema izradi torti. “To volim da radim, ali ne radim često, sve zavisi od potreba mušterija”, ispričala je ona i dodala da je svi kreativni poslovi ispunjavaju.

Obzirom da poseduje ITF licencu za teniskog sudiju, Ana redovno sudi na ATP Challenger Banjaluka, već sedam, osam godina, a osim toga sudila je i na nekoliko turnira u inostranstvu.

Na pitanje kako stiže da se bavi svim tim poslovima Ana Lukajić kaže da je navikla i da joj dan počinje u 6 ujutro, a završava oko ponoći.

Ukoliko je prva smena u optičarskoj radnji, nakon toga odlazi na svoj redovni fitnes trening pa produžava do kozmetičkog salona. “Onda se to tako spoji, retko kad sam kod kuće i retko kad imam vremena za sebe izuzev tog treninga što sebi posvetim malo vremena čisto zbog zdravlja i leđa”, kaže ona.

Smatra da je sve stvar navike, da će oni koji su navikli da rade uvek raditi, a oni koji su navikli da rade malo manje, tako će i raditi.

“Umor, ima ga naravno, ali retko kada da ja to osećam, više ljudi primete na meni nego što ja to osećam. Navikla sam da radim toliko i kada ne radim onda mi je prosto čudno. Ne osećam se ja kao ja, osećam se beskorisno. Zato uvek propagiram to da ljudi treba da što više stiču znanja i veština, pogotovo mladi. Naročito devojke bi trebalo što više zanata da imaju čime da se bave da ne provode vreme tek tako nezainteresovano – da ga koriste za nešto korisno, nije bitno šta, samo da se radi nešto. Sama sebi sam čist primjr da se sve na kraju isplati, bilo kakav trud”, kaže ona i dodaje da stečena znanja i veštine niko nikome ne može oduzeti.

Na pitanje da li žene u BiH imaju jednake mogućnosti kao i muškarci odgovorila je da pol nema veze, nego da uspeh zavisi od toga kakva je ko osoba.

“Kao što vidite sama sam primer tome da ko hoće i ko se trudi sve može. Može i da radi nokte i da vozi kamion i da pravi torte i sve ostalo. Sve je od osobe do osobe. Što više znanja stičete to vam je bolje i mislim da žene nisu zapostavljene nego samo trebaju biti u stanju da se izbore za sebe i da ulažu u sebe jer to se na kraju stvarno isplati. Svako znanje, veština sve što novo naučite možete negde da iskoristiti i da na kraju krajeva unovčite i od toga jako fino živite. To što ja puno radim, i što se moj dan svodi na toliko radnih sati, to je moj izbor, svesna sam da ću to morati da smanjim, ali prosto sad je tako, meni odgovara, pa ćemo videti dokle”, kaže ona.

Kada je u pitanju odlazak mladih iz BiH u potrazi za poslom Ana Lukajić smatra da je normalno da idu oni koji se nisu pronašli, ali samo ako su dali svoj maksimum. Dodaje da svi očekuju velike plate u inostranstvu a zanemaruju da radno vreme često počinje od 5 časova, da su vikendi radni.

“Mislim da ovde ima posla i da ne bi trebalo toliko da idu, da treba samo malo više da se potrude i da ulažu u sebe”, smatra Ana Lukajić. Pored svih svojih poslova, ona uspeva da pronađe i vremena za prijatelje iako je to jako malo. Zapravo svoje slobodno vreme uglavnom prepušta porodici i prijateljima koji često nemaju razumevanja za njene brojne obaveze.

“Svi govore: Prođe život Ana smanji, a ja uvek govorim još samo ovo”, ispričala je ona i dodala da joj majka govori da kod nje nikada neće nestati “još samo danas ili sutra” da završi jer uvek pronađe nove obaveze i nešto novo.

VICE intervju sa Ksenijom Radovanović: Kako ženski glasovi menjaju srpsku politiku

Ženski princip je taj koji uključuje druge ljude.

Čak i oni koji su površno pratili izbornu kampanju kandidata pred lokalne izbore u Beogradu morali su da primete jedno istinski drugačije lice u srpskom medijskom prostoru. Sa druge strane ljudi koji su aktivno pratili proteste koje je organizovala Inicijativa ne davimo Beograd jasno su uočili kako je glas Ksenije Radovanović, u borbi za prava građana, vremenom postajao sve snažniji.

Danas, kada se usled promena u svetu koje se tiču preispitivanja dominantih muških pozicija moći sve više radi na tome da se ženski glasovi čuju i podrže, i baš uoči još jednog ženskog marša protiv fašizma koji se organizuje kako globalno tako i u Beogradu, razgovarali smo sa Ksenijom o tome zašto i kako ženski glas može promeniti političku scenu u Srbiji.

Za početak, pokušali smo da razumemo kako je uopšte biti u ulozi liderke Inicijative ne davimo Beograd koja je odlučila da uđe u političku igru.

Ksenija je još jednom istakla horizontalnu strukturu na kojoj insisitira njihova organizacija, ali smo sa žaljenjem konstatovale da je i politički i medijski sistem u Srbiji takav da prepoznaje samo jednog lidera, što je već u samom startu vrlo problematično.

– Na primeru izbora iza nas, ova postavka sistema je jasna i kada pogledamo koliko često smo morali da objašnjavamo da se ne radi o izborima za gradonačelnika ili gradonačelnicu, već odbornike i odbornice i da tražimo jednaka prava da svi kandidati i kandidatkinje budu i medijski reprezentovani. Skrivanje iza lidera zapravo je izbegavanje dijaloga o suštinskim pitanjima i programima koji se nude i zatvaranje prostora za učešće šireg kruga ljudi u donošenju odluka – govori Ksenija za VICE.

Da bi pokazali da ne pristaju na ovakvo svođenje na lidere odlučili su da naziv njihove liste “Inicijativa Ne davimo Beograd – Žuta patka – Čiji grad, naš grad – Ksenija Radovanović” nosi njeno ime, a da prvo ime na odborničkoj listi, koje je prvo sledeće koje se vidi na glasačkom listiću, bude ime Dobrice Veselinovića.

– Nama je bilo bitno da pokažemo da žene imaju pravo i zaslužuju da budu nositeljke liste. Koliko je danas bitno istaći ovo pravo pokazuje i salva negativnih komentara koje smo dobili kada smo uveli reč “nositeljka” kao oznaku za poziciju koju sam zauzela. Međutim, ja ne bih rekla da sam liderka, već da predstavljam grupu žena Inicijative Ne davimo Beograd. One meni daju snagu da nas predstavljam na najbolji mogući način i nadam se da to činim dobro – objašnjava mi Ksenija.

VICE SRBIJA: Kako je u toj ulozi predstavnice, glasnogovornice?

Ksenija Radovanović: Iskrena da budem, ja sam ogroman tremaroš pred kamerama i izbegavala sam ih u širokom luku i na ulici kada ih vidim. Jako je stresno biti u centru pažnje, iako me sad ljudi hvale zbog nekih komunikacionih sposobnosti, a ja se i dalje tresem pred svakom tom kamerom. Ja sam arhitekta, pa kroz svoje obrazovanje nisam imala prilike da vežbam govorništvo kakvo ovi nastupi zahtevaju. Međutim, iako verujem da se sa vežbom stvari dovode do savršenstva, na neki način se i ponosim svakim zadrhtalim glasom i prenaglašenim pokretom rukom jer želim da verujem da možemo da se dogovorimo da je važnije šta se govori, a ne kako taj koji govori ili ta koja govori izgleda.

Kako u odnosu na rečeno, ti u praksi vidiš rodnu ravnopravnost u politici?

Rodna ravnopravnost se mora manifestovati kroz apsolutno ravnopravno učešće i muškaraca i žena u političkom životu, i to ne kao u dosadašnjoj praksi gde su žene prisutne, ali ne odlučuju i gde su najčešće instrumentalizovane kako bi se ispunila neka kvota.

Tužno je da je jedina žena sa kojom sam bila u prilici da javno sučeljavam mišljenja bila Milica iz Zavetnika u “debati” na RTS-u. Sa jedne strane mi je drago što vidim politički aktivnu ženu, a sa druge strane ona predstavlja sve što je pogrešno u našem društvu, jer je prihvatila da bude čuvarka patrijarhata i SNS trol.

Lista Inicijative Ne davimo Beograd sastavljena je po zip modelu, odnosno na njoj se naizmenično smenjuju kandidati i kandidatkinje. U krajnjem zbiru mi imamo na listi više žena nego muškaraca i time se svi veoma ponosimo, baš zato što prikazuje i odnos učešća žena i muškaraca u aktivnostima inicijative.

S druge strane, na listi Aleksandra Šapića žene su zastupljene u većem procentu nego na našoj. Formalno, on je dao ženama više prostora, ali šta smo mi od njih tokom kampanje čule? Ništa. Ove žene ostale su uskraćene za pravo pojavljivanja, iskorišćene su kao senka jednog jakog muškarca, a nama ostaje samo da se nadamo da će kao gradske odbornice imati više glasa.

Žene u politici često vode borbu na dva fronta. Na stereotipnom, patrijarhalnom ambijentu gde „moraju da se dokažu“ i na političkom. Da li si sada, posle ove kampanje i izbora, i sama osetila to?

Kako da ne. Ali to ide i dalje od same kampanje. Na primer, kada sam kao arhitektica koja već nekoliko godina radi u svojoj struci, išla pred komisije da branim primedbe u raznim slučajevima od izmena Generalnog plana za potrebe uglavljivanja projekta “Beograd na vodi”, preko primedbi na plan za rušenje najstarije zgrade na Novom Beogradu, bivše upravne zgrade fabrike aviona “Ikarus” pa nadalje, dobijala sam snishodljive poglede od strane zastupnika institucija. Jednostavno, kao da postoje kalupi koje je teško probiti i koji su prisutni u mnogim sferama. Oni govore da se arhitekturom mogu baviti samo sedi sredovečni muškarci. I to važi i za politiku.

To nije mesto za “obične građane” i nije mesto za „devojčice“, a pogotovu „mlade devojčice“. Ovakav pristup mora da se promeni i verujem da inicijativa Ne davimo Beograd svojim delovanjem, svojom strukturom i načinom organizovanja upravo pokazuje da su građani i građanke više nego sposobni, odnosno sposobne, da učestvuju u oblikovanju svog grada.

Kad smo već kod stereotipa o tome kako bi žena u politici „trebalo da izgleda“, možda je najbolje da podsetim na tvit profesora Pavlovića nakon debate na RTS-u koji kaže: „Čast je biti u senci jedne od najlepših kandidatkinja na ovim izborima.“

Kakve veze to kako izgledam ima sa bilo čim?

Kako bi Beograd funkcionisao na drugačiji način da je više žena učestvovalo u donošenju odluka vezanih za njegovo upravljanje?

Ženski princip je taj koji uključuje druge ljude.

Žene bi uvek otvarale svoja vrata drugima jer se ne lože na jednoumlje, na to ko je glasniji i na to neko muško nadmetanje i „obaranje ruku“. Nama nije teško da uložimo dodatni napor i dodatno vreme u definisanje rešenja koja su najbolja za sve.

Dakle, verujem da su žene odlučivale, da definitivno ne bi bilo vezivanja građana i rušenja čitavih ulica. Takođe, ne bi nas budio zvuk testere koja bez najave i obrazloženja masakrira platane na Bulevaru, niti bismo odobrile ideju Komunalne policije koja zavrće ruke sugrađankama i sugrađanima po javnom prevozu. Ipak, nasilje koje doživljavamo je produkt pogrešno postavljenog sistema koji namerno isključuje građane, i žene i muškarce, iz procesa odlučivanja, a poslednji događaji su samo kulminacija ovog procesa. Dok god kvalitet razvoja zavisi od ličnosti onog ko odluke donosi, nećemo imati srećan grad.

Kako ženski glasovi mogu promeniti političku scenu u Srbiji?

Ono čemu bi žene mogle da doprinesu je istinska otvorenost, spremnost za horizontalnost u organizaciji i uključivanja različitih glasova i potreba. Ženski princip ne dozvoljava podele na “mi Srbi” i “mi Beograđani” već neguje “mi” kao zajednicu u kojoj smo i mi-samohrani roditelji i mi-lgbt zajednica, i mi muškarci i mi i žene, i zaista svi mi.

Te “mi” smo solidarne, a to znači da ne osuđujemo ljude koji su glasali za litru ulja i kilo brašna, već pronalazimo načine da odvojimo od onoga što mi imamo, za one koji nemaju ništa ili imaju jako malo. Naša hrabrost se nalazi u zajedništvu, a ne mišićima.

Kad smo već kod mišića moramo reći da je bilo raznih pokušaja zastrašivanja i fizičkih napada na tebe. Šta misliš šta je to što na kraju obuzda te siledžije?

Ja moram odmah da kažem da se u mnogim slučajevima siledžije nisu zadržavale na pretnjama. To najbolje znaju pripadnici LGBT zajednice i vrlo dobro znaju aktivisti i aktivistkinje za LGBT prava.

U slučajevima u kojima sam ja bila izložena pretnjama, ja verujem da nije stvar u tome da su se obuzdali, već je u pitanju perfidiniji način nasilja koji ima za cilj da mi odustanemo od svojih borbi. Radi se više o psihičkom nasilju i usađivanju ideje da ovaj grad nije bezbedno mesto za nas.

Zbog toga boli kada Zaštitnik građana kaže da, u slučaju kada su dvojica mladića, naočigled i pod direktnom zaštitom policije, pokušala da me uteraju u nepoznati auto, ja “nisam pretrpela naročito štetne posledice” zbog čega neće uputiti ni formalnu opomenu MUP-u. A ja sam tri meseca skupljala hrabrost da se noću zateknem sama na ulici.

Ovo sve podgrevaju tabloidi kao što je Informer koji su nas tokom 2016. godine kontinuirano optuživali da smo izdajnici, strani plaćenici… U junu 2016. godine ja sam istaknuta imenom i prezimenom kao prva na listi “formalnih predvodnika protesta”. U avgustu je moja poseta Dokufestu u Prizrenu iskorišćena za optužbu da sam prodala Kosovo. Ovaj put se pored mog imena našla i moja slika, a pored moje slike i slika gole žene u izazovnoj pozi sa natpisom “treba joj patka”. Uvrede i pretnje se zatim prenose na društvene mreže gde su za žene, kao po nekom uputstvu, rezervisana karakterizacija da smo narkomanke koje treba silovati.

Sa društvenih mreža, pretnje se prenose i na ulicu. Reakcija policajca koji je došao po mom pozivu nakon što mi je grupa momaka pretila batinama, po danu, u centru grada, je ono gde leži suštinski problem.

Rečenice “Nisam ti ja birao čime ćeš da se baviš” i “Treba uvek da vodiš dečka ili tatu sa sobom” dokazuju u kojoj meri su institucije nezaineresovane da se bave iskorenjavanjem nasilja u našem društvu. Nažalost, koliko smo svi normalizovali ovo stanje, govori i najčešća reakcija koju dobijamo od prijatelja, sadržana u rečenici “Pa, sada će vam se takve stvari dešavati”.

Koje žene te motivišu na borbu?

Imala sam sreću i privilegiju da odrastem sa roditeljima koji nikada nisu dovodili u pitanje pravo nas tri sestre da se u životu hvatamo u koštac i bavimo aktivnostima i temama koje se tradicionalno smatraju muškim. Naprotiv, ohrabrivali su nas. Promena dolazi kada ne pristajemo na ustaljene norme i kalupe. Ako je moja pra-pra-prababa Ilinka ušla u narodno predanje i čitavoj jednoj crnogorskoj porodici dala svoje ime zato što je prekinula lanac krvne osvete i odbila da pogubi Turčina koji je ubio njenog sina, ko smo mi da svoje srce zaustavljamo na manjem. Moja porodica me je naučila i hrabrosti i solidarnosti sa onima kojima je naša snaga potrebna, a kao jedna od žena inicijative Ne davimo Beograd, svakog dana učim kako se ta solidarnost pretvara u aktivnu borbu za jednaka prava za nas sve.

Odakle ti hrabrosti?

Pa, nema tu mnogo razmišljanja. Kada izbaciš ideju da odustaneš, ne postoji druga opcija nego da nastaviš da se boriš. Ne bih volela da živim sa osećajem da sam prestala da se bavim odbranom svojih vrednosti, samo zato što mi je grupa bahatih nasilnika pretila.

Zar nije normalno verovati da postoji nešto veće i važnije od svakog od nas pojedinačno?

Da li se vidimo na ženskom maršu?

Naravno!

Ksenija, hvala ti.

Vice, Sara Radojković

Fact-checking: 149 projekata u 53 zemlje svijeta

Broj organizacija i projekata koji se bave provjeravanjem činjenica utrostručio se u svijetu u posljednje četiri godine, pokazao je novi izvještaj.

foto: pixabay

U 53 zemlje svijeta djeluje 149 projekata koji se bave provjeravanjem istinitosti činjenica iz sadržaja objavljenih u medijima. Taj broj predstavlja rast od oko 30 posto u odnosu na prošlu godinu, i trostruko ih je više nego prije četiri godine, objavio je Duke Reporters’ Lab.

U Sjevernoj Americi ih je 53, u Evropi 52, u Južnoj Americi 15, Aziji 22, Africi četiri i tri u Australiji i mnogi traju već godinama.

Kako je rastao broj fact-checking organizacija u svijetu, tako je rasla i međunarodna mreža organizacija koje se bave provjeravanjem činjenica, International Fact-Checking Network koja je verifikovala trećinu aktivnih projekata. Najviše fact-checking organizacija djeluje u Sjedinjenim Američkim Državama gdje ih je 47.

Bosanskohercegovački projekt koji se bavi provjeravanjem činjenica je Raskrinkavanje https://raskrinkavanje.ba/

i pokrenut je prošle godine.

Izvor: Duke Reporter’s Lab, https://reporterslab.org/fact-checking-triples-over-four-years/     Poynter

https://www.poynter.org/news/report-there-are-149-fact-checking-projects-53-countries-thats-new-high

Zaštita okoliša nije prioritet nove Strategije EU

Nova Strategija Evropske unije (EU) za zemlje Zapadnog Balkana u svom sadržaju ne pominje zaštitu okoliša kao prioritet, tvrde predstavnici nevladinih organizacija Eko Akcija, Aarhus Centar u BiH i Centar za održivi razvoj – UNA.

Prema riječima predstavnika ovih organizacija, izvršavanje obaveza u oblasti zaštite okoliša jedna je od najbitnijih obaveza koje zemlje moraju izvršiti u procesu pridruživanja EU, što zahtijeva angažovanje značajnih ljudskih i materijalnih resursa.

BiH u oblasti zaštite okoliša ima brojne probleme koje neće riješiti bez pritiska i pomoći, navode iz nevladinih organizacija.

Podaci nedavno objavljenog Indeksa okolišne učinkovitosti, pokazali su da se BiH nalazi na 158. mjestu od 180 zemalja, te je ubjedljivo najgore rangirana država u Evropi.

Prema podacima Svjetske zdravstvene organizacije (WHO), po stopi smrtnosti uzrokovanoj zagađenim zrakom, BiH zauzima drugo mjesto u svijetu.

Treba naglasiti da BiH nema agenciju za zaštitu okoliša, te iz tih razloga ne postoje zvanični podaci o stanju okoliša u BiH, kaže Maida Šabeta iz Aarhus centra BiH.

Maida Šabeta: U FBiH ne postoje sanitarne deponije koje rade po propisima
Maida Šabeta: U FBiH ne postoje sanitarne deponije koje rade po propisima

U FBiH djeluju tri tzv. sanitarne deponije koje ne djeluju prema standardima EU. Također, nekoliko hiljada novih deponija se svake godine pojavi na teritoriji Federacije, a za sanaciju samo hiljadu deponija, potrebno je oko 17 miliona konvertibilnih maraka (KM). Za uspostavu komplenog sistema upravljanja otpadom, od 75 općina u FBiH, samo 14 općina je djelimično uspostavilo sistem upravljanja otpadom. Dodatni problem je što ne postoje sanitarne deponije“, pojašnjava Šabeta.

INTERES INVESTITORA PRIJE SVEGA

Interes i najmanjeg investitora je bitniji nego interes nacije kada je zaštita okoliša u pitanju, kaže Anes Podić iz udruženja Eko Akcija.

Anes Podić: Strategija EU je veliko razočarenje
Anes Podić: Strategija EU je veliko razočarenje

„Sektor okoliša je jedan od nazahtjevnijih kada je riječ o pristupanju. U BiH je stanje okoliša gore nego prije deset godina. Dakle, ništa što se dešava stanovnicima BiH nije izazvalo toliki alarm kao prikupljanje novca za gradnju autoputa koji građanima BiH treba samo da pobjegnu odavde. Ova Strategija je zaista bila veliko razočarenje gdje je nabrojano nekoliko oblasti i gdje okoliša, nažalost, uopšte nema. To je signal da tu nema nikakvog ni pritiska niti značajnijih sredstava za poboljšanje i rješavanje pitanja iz oblasti okoliša“, navodi Podić.

Iz udruženja ističu da je prvi zakonodavni okvir za zaštitu okoliša donesen još 2003. godine, međutim BiH se od tada nije pomakla u smjeru ispunjenja ciljeva iz EU Acquis-a (pravna stečevina EU – skup pravnih normi i sudskih odluka koje obavezuju sve zemlje članice EU).

Kada bi se vlasti posvetile ovoj problematici, pretpostavlja se da bi posao izgradnje insntitucija i implementacije zakona te ulaganja velikih sredstava, trajao godinama, ističu iz Aarhus centra.

Zbog toga nikome nije jasno zašto okoliš nije na listi prioriteta Strategije za Zapadni Balkan.

Alma Midžić iz Centra za održivi razvoj UNA kaže da je potrebno raditi na tome kako bi se zadovoljile energetske potrebe, međutim, kako navodi, problem je što se samo hidroenergija promoviše kao jedini obnovljivi izvor energije.

Alma Midžić: Lokalna zajednica nije uključena u proces donošenja odluka
Alma Midžić: Lokalna zajednica nije uključena u proces donošenja odluka

EU promoviše izgradnju regionalnog tržišta energijom na Zapadnom Balkanu i kada čitamo te dokumente, vidimo da se tu spominje samo hidroenergija . Ono što se kod nas pokazalo u praksi, odnosno kako izgleda izgradnja jedne male hidrocentrale, jeste da je lokalna zajednica zapravo isključena iz donošenja odluka. To je u suprotnosti sa onim što EU promoviše, a to je uključivanje građana u takve procese koji su bazirani na Evropskoj povelji o lokalnoj samoupravi“, kaže Midžić.

Ona navodi primjer rijeke Sane na kojoj austrijsko-njemačka firma Kelag gradi hidrocentralu.

Protest na rijeci Sani protiv izgradnje hidrocentrale
Protest na rijeci Sani protiv izgradnje hidrocentrale

Austrija koja u svojoj zemlji ulaže sredstva i promoviše kampanju da se ruše hidrocentrale i obnavlja stanište, a u našoj zemlji, upravo tamo gdje je zaštićeno stanište, ulaže u izgradnju hidrocentrala“, upozorava Midžić.

“BiH vode iskompleksirani i isfrustrirani ljudi”

BiH je ušla u izbornu godinu, ali i godinu koja je donijela nove krize, namete, dizanje tenzija po raznim osnovama, najviše nacionalnim. Da li su toga svjesni oni koji upravljaju BiH? Koga je briga za narod?

U životinjskom, pa i u ljudskom društvu, na čelo se u pravilu, stavljaju ‘alfe’ – pojedinci sposobni, predodređeni da predvode grupu, da njome upravljaju i za nju se zalažu i bore. BiH, bar prema svom ustavnom uređenju, trebala bi imati jako puno ‘alfi’. Psiholog, prof. dr. Dženan Skelić sa Filozofskog fakulteta u Zenici, smatra da su lideri u BiH daleko od takvih vođa, ukoliko se pod pojmom alfa-mužjak podrazumijeva neko ko je sposoban da upravlja zemljom i društvom i da to čini u interesu zemlje i društva.

“Oni uglavnom potiču od uplašenih dječaka, kojima se nekad uzimao sendvič prije ulaska u školu ili pare za sendvič kada ‘siđu s autobusa’. Oni su sad postali ti, koji otimaju i odlučuju o sudbinama nas običnih ljudi”, kaže Skelić za Deutsche Welle i naglašava da su “to uglavnom iskompleksirani i isfrustrirani  ljudi”.

Radi se, smatra Skelić, o “strašnim kukavicama, koji funkcionišu kao kriminalci. Računaju na tvoj strah i kad ga pokažeš udariće te u rebra, opaliće ti šamarčinu, a onda te nagaziti…”. Samo što se sada radi  o onima koji imaju moć, a “moć je kao opijat”.

Političari – kreatori kriza

Sličnog mišljenja je i mr. Vahida Djedović, psihoterapeutkinja i književnica iz Tuzle. “Takve ne muči novac, jer ga kradu. Oni su kreatori kriza, stvaraju siromaštvo, glad, započinju i završavaju ratovanje. Oni su patokrate i predatori i oni su naši politički lideri. Najjednostavnije rečeno, oni su ljudi ‘bez duha’”, kaže Đedović za Deutsche Welle.

Vahida Đedović Porträt (privat)

Vahida Đedović

Ona pojašnjava pojam patokracije citirajući poljskog psihologa Andrzeja Lobaczewskog, koji kaže kako je “patokracija oblik vladavine u kojoj pojedinci s psihološkim poremećajima, zauzimaju vladajuća mjesta u društvu i politici”, te navodi “da taj oblik vladavine proizlazi iz totalitarnog sistema kada se vladajući okrenu protiv svog vlastitog naroda”. ”Kada se njihove mentalno bolesne osobine rašire po državi, preobražavajući moralne norme prema sebi, tada dvoličnost, spletke, naopaka vizija morala i normalnosti počinje funkcionisati cijelom državom”, smatrao je Lobaczewski, čija se ime veže uz teoriju političke ponerologije – izučavanja fenomena zla u ljudima.

Situaciju u BiH, prema mišljenju prof. Skelića, dodatno otežava i problem nedostatka odgovornosti, a “odgovornosti nema zato što nema sankcija”. “Temeljna stvar za koju se mi moramo boriti kao obični građani, kao intelektualci, kao vjerske vođe, ako ima takvih koji nisu poltroni i podanici političkog establišmenta, jeste pravda, jer osnovni princip međuljudskog udruživanja je princip pravednosti”, naglašava Skelić.

Gospodari i robovi

Dodaje da odnos građana i države treba posmatrati kao ugovor između dvije strane i “da se taj ugovor mora poštovati u smislu da bude dvosmjeran i da je osnovni princip na kojem on počiva upravo pravednost”, a pravednosti nema, jer za je za nju potrebno žrtvovati nešto vlastitog komoditeta. “Na žalost, kod nas većina ljudi nije spremna da žrtvuje ni minimum svog komoditeta. Mi živimo po principu ‘ne talasaj’, ‘ne ispravljaj krive Drine’, ‘pusti, ne do’ Bog goreg’, ‘hvala Bogu pa ne puca’… mi opravdavamo svoju indolenciju, neku svoju nespremnost da se uhvatimo u koštac sa pravim problemima, nespremnost da preuzmemo odgovornost, jer kao što je država prema nama obavezna, mi smo odgovorni prema sebi i prema državi – da budemo njen korektor”.

Dzenan Skelic (Nur zur abgesprochenen Berichterstattung)

Dženan Skelić

Problem je, smatra Skelić, što “politički establišment drži korektor u konstantnom strahu”, pa odnos između ljudi na vlasti i naroda sve viši liči na odnos “gospodara i sluge odnosno roba”. “Mi imamo državu koja ne obezbjeđuje zdravstvenu zaštitu, koja ne obezbjeđuje socijalnu zaštitu, koja ne omogućava čovjeku da zaradi za golu egzistenciju. Imamo državu koja nam ne daje osjećaj sigurnosti i konstantno živimo u strahu od novog rata, od socijalnih nemira, od ekonomskog kraha”, napominje Skelić.

Bog i politika

Strahove, pojašnjava Skelić, podgrijavaju i mediji, a situaciju dodatno otežava i nedostatak osjećaja odgovornosti među samim narodom, koji objašnjenje ali i rješenje za sve pronalazi u Bogu. “Često pitam ljude ima li nešto za šta Bog nije zadužen?… Kažu sve je u Božijim rukama. U redu. Da li to znači da mi ništa ne trebamo činiti, da smo oslobođeni odgovornosti?”, pita se Skelić.

Narod je, prema mišljenju Vahide Đedović, “spreman da se žrtvuje za ideal”. “Što se tiče emocija, gomila (narod) je emocionalno nepismena i poznaje samo žestoka i krajnja osjećanja, a antipatija se brzo pretvara u mržnju. Ovo su uglavnom religiozna i nacionalna osjećanja, a našoj gomili su sugerisane religija i nacija kao osnovne ideje vodilje”, smatra ona. Pojašnjava kako su karakteristike takvih osjećanja “obožavanje određenog višeg bića, strah od nadnaravne moći koja mu se pripisuje, slijepo pokoravanje njegovim naredbama, širenje njegovih uvjerenja…”.

“Ovako izmanipulisana gomila poprima karakter slijepe potčinjenosti, a junak kojemu gomila kliče, za nju je pravo božanstvo. Gomila je sklona fanatizmu i poslušna je. „A uz sve to naša gomila je poslijeratna gomila, depresivna i pasivna”, naglašava Vahida Đedović.

Odgovornost narodu

Rješenje problema, prema mišljenju Dženana Skelića, je da narod konačno preuzme odgovornost, da postane odgovoran za svoju sudbinu. Takvih pokušaja je bilo 2014. na protestima građana širom FBiH. Na onima u Zenici je i sam učestvovao.

“Ne smijemo biti inferiorni, jer čim si inferioran, ne možeš se buniti. Da bi se bunio moraš osjećati moć, dominaciju, biti alfa. Ne možeš biti neko ko se osjeća jadnim, bijednim, slabim”, poručuje Skelić i pojašnjava: “Zato oni nas drže u siromaštvu, jer kad si siromašan automatski razmišljaš da si jadan. Ne možeš biti siromašan da ne možeš svom djetetu obezbijediti sendvič i istovremeno se osjećati dovoljno moćnim da se suprotstaviš nekome ko je u političkoj vrhuški, vladajućoj političkoj partiji ili čitavom sistemu”.

Skelić će, kaže, ponovo pokušati da se “pobuni” protiv aktuelne političke postavke. Premda je svjestan ugrožavanja vlastitog komoditeta i mada zna da su šanse za uspjeh nikakve, namjerava se prijaviti kao nezavisni, samostalni kandidat za Predsjedništvo BiH na općim izborima koji bi trebali biti održani ove godine.

“Zašto? Želim da ljudi čuju da ima neko u ovoj državi ko smatra da je kvalitet biti dovoljno širok da posmatraš sve ljude, jer mi živimo u društvu u kojem se vjeruje da trebaš govoriti protiv drugih… Želim poslati poruku običnom čovjeku da slobodno misli i govori, da nije jedini koji bi se rado družio sa svima i imao  normalne odnose sa svima”, kaže Skelić.

Vahida Đedović promjene, pak, vidi u reformi kompletnog obrazovnog sistema i školskih udžbenika, vraćanju mladih na polja i u radionice, poticanju njihovog kreativnog stvaralaštva i kritičkog razmišljanja.

“Kod mladih je potrebno obrazovati emocije. Stoga je potrebno izmijeniti i nastavni kadar i zaposliti samosvjesne i empatične učitelje, koji drže do svog intgriteta, čuvaju svoje moralne vrijednosti i mentalno su zdravi”, naglašava psihologinja Vahida Đedović i zaključuje: „Samo se na taj način ovom našem bolesnom društvu može pomoći da ozdravi”.

DW

Dizel: zapanjujuće činjenice

Afera sa dizel-motorima spada u najveće prevare nemačke javnosti – u njoj su učestvovali svetski poznati proizvođači automobila, a vladajuća politička garnitura, koja tvrdi da nije znala za prevaru, i dalje ih štiti.

Nemačka automobilska industrija je milione automobila sa dizel-motorima, sa namerom prevare i falsifikovanim vrednostima emisije štetnih gasova prodala milionima kupaca. Tom prilikom je prekršen niz zakona.

– Reč je o zajedničkom nedelu firmi Folksvagen, Audi, Porše, Dajmler, BMW i Boš. Po paragrafu 129 nemačkog Krivičnog zakonika, to, uz sve prestupe, predstavlja i „formiranje bande“.

– Zvanična nemačka statistika kaže da se u ovoj zemlji više 8000 smrtnih slučajeva godišnje pripisuje otrovnim gasovima. Pomenuti proizvođači snose dodatnu odgovornost za zdravlje građana u nemačkim gradovima.

– Javnost je za aferu počela da saznaje u septembru 2015.

– Niko od onih koji su formirali bandu još nije pozvan na odgovornost.

– Ni protiv koga nije pokrenut krivični postupak.

– Državno tužilaštvo u okviru svoje obaveze da u ovakvim slučajevima samo pokrene istragu, ne reaguje.

– Niko od vladajućih političara nije predložio da se članovi bande krivično gone i kazne.

Pogledajte video02:28

Cene dizela-automobila u padu

– U velikim medijima su glavne vesti tipične za Bild od 6.3.2018: „Kome se sada isplati kupovina dizelaša?“, „Tojota neće više da prodaje dizel-modele“ i „Hoće li dizel-automobili sada dobijati po dve plakete?“. O mogućnostima da prevareni kupci tuže proizvođače ili budu obeštećeni, ne piše se.

– U firmi Folksvagen država ima vlasnički udeo od 20,2 odsto.

– Šef udruženja nemačke auto-industrije, Matijas Visman, član je vladajuće CDU (do 2007. na raznim visokim funkcijama u stranci i poslanik Bundestaga). Bivši je ministar istraživanja i tehnologije, kao i saobraćaja, u nemačkoj vladi. Unet je 2016. sa još 32 osobe u tzv. Crnu knjigu organizacije Grinpis kao jedan od najzaslužnijih za prepletenost politike i lobija automobilske industrije.

– Proizvođači iz „dizel-afere“ su inače 2017. optuženi i za formiranje ilegalnog kartela – između ostalog, dogovarali su se o usklađivanju cena svojih modela – i to u najmanje poslednjih 20 godina. U vezi s tim takođe niko nije pozvan na odgovornost, tužen ili osuđen.

– Proizvođači iz dizel-afere prevarenim kupcima sada nude popuste na svoja nova vozila – ne pominjući prevaru. Popusti se daju uz povraćaj automobila sa dizel-motorom. Oni su minijaturni u odnosu na realnu cenu koju bi stari „dizelaši“ imali da nije bilo prevare. Na taj način proizvođači-prevaranti zarađuju nove milijarde.

– Ni na jednom od internet-portala tih proizvođača nema izvinjenja kupcima niti je prevara tematizovana na bilo koji drugi način