Сто километара мора без једара, ловци из каменог доба путовали на Малту

Ново археолошко истраживање показује да су европскi ловци-сакупљачи редовно прелазили више од 100 километара отвореног мора како би стигли до Малте, пре најмање 8.500 година. Откриће мења досадашње схватање о поморским способностима праисторијских заједница и указује да су људи овладали сложеним морским путовањима много пре него што су се појавили пољопривреда и једра.

Дуго се сматрало да су значајнија морска путовања почела тек у неолиту, када су људи прешли са лова и сакупљања на пољопривреду и трајно насељавање.

Истраживање објављено прошле године показало је да су европски ловци и сакупљачи стигли на Малту највероватније са Сицилије пре најмање 8.500 година.

Нова студија показује да то није био случајан или једнократан подухват, већ да су ове заједнице током дужег периода редовно прелазиле најмање 100 километара отвореног мора.

Археолози и раније нису сумњали да су древни људи повремено савладавали морске препреке. Најпознатији пример је насељавање Аустралије пре више десетина хиљада година. Ипак, сматрало се да су дуга и редовна путовања до удаљених острва била изван могућности заједница које су живеле искључиво од природних ресурса.

Управо је таква била и последња генерација европских ловаца и сакупљача током мезолита, периода који је претходио неолиту. У то време још није било пољопривреде, која ће у Европу стићи касније из Анадолије, односно данашње Турске.

Научници сматрају да Малта није могла да одржава становништво

Повод за ново истраживање била су открића са локалитета Латнија на Малти, где су пронађени трагови присуства мезолитских ловаца и сакупљача током периода дужег од хиљаду година.

Истраживачи су желели да утврде да ли је реч о људима који су се случајно нашли на острву или о сталним поморским везама са копном.

Зато су најпре реконструисали промене нивоа мора од краја последњег леденог доба, пре око 21.000 година. Тада је ниво мора био око 130 метара нижи него данас, па је Малта копненим мостом била повезана са Сицилијом.

Та веза постепено је нестајала како је море расло. Пре око 14.000 година копнени мост је почео да се потапа, а за мање од хиљаду година Малта је постала изоловано острво до кога се могло стићи искључиво морским путем.

До периода мезолита острво је већ било приближно исте величине као данас, па је за долазак било неопходно прелазити десетине километара отвореног мора.

Научници су затим, користећи климатске моделе и податке о природној продуктивности земљишта, проценили колико је људи Малта могла да издржава без спољне помоћи.

Према њиховим прорачунима, након нестанка копнене везе са Сицилијом максималан број становника које је острво могло да прехрани нагло је опао. Пре око 13.800 година теоретски је могло да издржава око 320 људи, док је пре девет хиљада година тај број пао на између 144 и 170.

То је далеко испод броја који генетичари сматрају неопходним за дугорочно опстајање изоловане популације. Према проценама, стабилно становништво морало би да има најмање око 2.500 до 3.000 људи, односно око хиљаду особа репродуктивног узраста.

Због тога аутори студије закључују да становници Малте нису могли вековима да живе потпуно изоловано.

Редовне пловидбе преко отвореног мора

Истраживачи зато одбацују могућност да је реч о групи људи која је случајно остала заробљена на острву или да је Малта била насељена још док је постојала копнена веза са Сицилијом.

Једино преостало објашњење јесте да су мезолитски ловци и сакупљачи редовно пловили између Малте и Сицилије, одржавајући контакте који су омогућили опстанак становништва током најмање хиљаду година.

То значи да су располагали изузетним знањем о навигацији, морским струјама, временским приликама и кретању небеских тела, као и вештинама потребним за изградњу и одржавање пловила.

Иако није познато какве су чамце користили, археолошки налази потврђују да су у том периоду већ постојали издубљени дрвени чамци. Посебно је значајно што су ова путовања обављана неколико хиљада година пре најранијих доказа о употреби једара.

Осим пловидбе, морали су да савладају и вештине преживљавања на малом, полусушном острву, ослањајући се на сезонске природне ресурсе.

Нова слика праисторијске Европе

Истраживање отвара и нова питања о томе колико су праисторијске заједнице биле повезане.

Већ постоје докази о контактима између Европе и северне Африке у том периоду, а анализе древне ДНК показале су присуство генетског наслеђа европских ловаца и сакупљача код становника данашњег Туниса из времена пре доласка првих земљорадника.

Према оцени аутора, све указује на то да је у средоземном простору постојала до сада недовољно позната мрежа поморских веза, успостављена вековима пре него што су први пољопривредници стигли у централни Медитеран.

Научници сматрају да би разумевање начина на који су ове заједнице одржавале равнотежу са природом и прилагођавале се променама животне средине могло да буде значајно и за савремено друштво, које се данас суочава са последицама климатских промена.

rts.rs