Иза Ноланових IMAX камера – зашто је Хомерова “Одисеја” већа од сваког спектакла

„Прича је лепа, страсна, пуна авантуре. Шта рећи? Чита се без даха, боље од претходног дела истог аутора… Све у свему, висока школа, тај Хомер је заиста добар.“ Записао је ове речи у једној од својих минијатура Умберто Еко, шездесетих година прошлог века, у време када је наш чувени хелениста професор Милош Ђурић писао своје студије о хеленској књижевности и етици.

Много раније, у једном од првих приказа Одисеје, Аристотел хвали Хомеров дар и „лепоту приказивања“.

После ових речи неких од највећих интелектуалаца XX и старог века, шта још навести као аргументе за читање Одисеје, ако су уопште потребни?

Одисеја може да се чита и као авантуристички роман, помало и као научна фантастика (ако се имају на уму сва чудеса којима Одисеј и његови пријатељи присуствују), може и као љубавна прича, затим и као прича о верности и чекању, о снази жене (не само мушкарца), као прича о путовању, најпре – о повратку кући и себи – после свих и авантура и непогода, па и као „човек пева после рата“.

Нису дела из антике увек једноставна; неком је можда тешко да прати Хомеров хексаметар (врста стиха којим су испевани антички епови), неком генеалошка стабла, родбинске везе богова и људи… Али, Одисеја заслужује и време и труд – намерно кажем труд, а не напор – јер је за читање много приступачнија него Илијада.

Иако се радња одвија после оног што је описано у Илијади – сви знамо (мање или више) шта је касније било, мит и легенде, тако да може наравно одвојено да се чита, као самостално дело. И рећи ћу једну јеретичку мисао – уверена сам да је Кристофер Нолан прочитао „с разумевањем“ оба спева, јер да није – не би успео да све тако добро прилагоди и својим редитељским намерама и рецепцији (или бар оном што он мисли да занима већи део даншње биоскопске публике).

Човек изван граница човековог света

– Учинићу све што могу.

– То није довољно. Хајде да учинимо више.

Када сам се при пут сусрела са Хомеровим еповима, сетила сам се ове, једне од мојих омиљених реплика из српске књижевности. У роману Дервиш и смрт Меше Селимовића тај позив да се учини више изговара пријатељ главног јунака Ахмеда Нурудина Хасан, свакако један од најинтригантнијих ликова домаће књижевности. Хасан је тај који се заволи „на прво читање”, карактер који прелази границе свакодневног и просечног и тежи вишем, изван граница људских могућности.

И то је оно што га приближава античким јунацима. У том хтењу је његов хибрис, како се то каже у старогрчкој митологији, а што бисмо могли профано превести као „прећи меру”, јер иако су Грци своје богове сликали блиским људима, ипак људима није било дозвољено исто што и боговима и ако би људи (па макар били и хероји) постали охоли да тако нешто помисле, били би кажњени.

Као што је кажњен Ахил. Онај који од свих грчких јунака можда највише божанског има у себи. Онај који је одбио дуг, али беславан живот. Који је изабрао кратак, али славан. Онај чијом срџбом почиње Илијада. Онај, којег нам Хомер, бар кратко, враћа у Одисеји.

А тог његовог јављања „с оне стране”, из света сенки, у Одисеји Кристофера Нолана нема.

„Немој ме тешити зато што умрех, Одисеју дични,

ја бих радије био и надничар служећи другом,

који голема нема имања те живи од мраке,

неголи владати мртвима свим што не виде сунца.”

Ове речи изговара Ахилова сенка у XI певању Одисеје, у сусрету Одисеја са светом мртвих. То је једна од, бар мени, најдирљивијих сцена Одисеје, та његова жудња за животом, истинским, за његовом пуноћом… Хомеровски јунаци су ипак (па чак и кад су богови или божанског порекла) – јунаци од овога света.

И то је већ довољан разлог да они који до сада нису читали Одисеју, а јесу гледали филм, прочитају и спев. И не само то, има још разлога.

Хероине Хомерове Одисеје

Гледајући филм сетила сам се предавања из античке књижевности и лекције да никада не сме, ни у једном тренутку, да се заборави да богињица која спасава Одисеја од гнева бога Посејдона тако што му даје плашт којим он постаје невдљив – зове се Леукотеја. Ње у филму нема.

И није Нолан „заборавио“ само њу. Из филма је изоставио плејаду занимљивих ликова. Алкиноја, феачког краља, на чијем двору Одисеј и прича своју причу (ону коју у филму прича Шарлиз Терон, односно Калипсо – то је јо једна од интервениција у сценарију у односу на оригинал).

Али, у филму нема ни још једне очаравајуће јунакиње – ћерке краља Алкиноја, Наусикаје. Још једне снажне жене у књижевности која је, иако готово девојчица, спремна на велика дела и по цену сопствене патње.

И због тих двеју јунакиња треба читати Одисеју, јер својом снагом превазилазе статус епизодних ликова у спеву и једнако су „филмичне“ као и Пенелопа и Калипсо и Кирка.

И коначно, кад говоримо о ликовима, Одисеју треба читати и због насловног јунака. Оног у чијих 40 дана стаје и деценија лутања. Оног чије нам је путешествије у свакодневном говору после многих векова оставило фразеологизме попут „између Сциле и Харибде“, „зов сирена“… па и „одисеју“ као метафору дугог и неизвесног путовања. Оног који ипак жели да се врати и на своју Итаку и својој Пенелопи. Оног који је после Тројанског рата постао званични наследник Ахилов (потписници ових редова је и даље жао што тај наследник није Ајант, али то је већ тема за неки други текст и за Софокла, наравно).

Одисеј није јунак ахиловског типа, он није онај који се држи гесла „свагда најбољи бити и одличан између других“ (ово је стих из Илијаде). Одисеј је старогрчки искорак ка демократизацији, како се често могло чути на предавањима у Сали 11 Филолошког факултета. Прелазак од доба физичке снаге ка добу умне снаге. Одисеј је лукав, његова превејаност а не храброст створила је Тројанског коња. Његова, грубо речено, превара одлучила је рат. Он је елоквентан, разборит; данас бисмо можда рекли и да се понаша у складу са максимом „стрпљен-спасен“…

Све те особине приближавају га савременом човеку, али и човеку сваког доба током протеклих готово 30 векова. Кристофер Нолан воли Хомеровог Одисеја, иако може да збуни да ли га види више као мудрог и храброг ратника или пак као антиратног активисту. (Напомена: Не треба заборавити да је и Хомер био противник ратовања, ту се треба сетити и речи старца Нестора из Илијаде, тако да суштински филм ту није много побегао од изворне поетике.)

Кад се све има на уму – јасно је да и Хомер и Нолан играју по танкој жици између мита и историје, сваки на свој начин и сходно духу свог времена. Овај други је направио филм који је после првог викенда приказивања финасијски оправдао своје постојање и који је допринео да издавачка кућа која је у Србији 2025. објавила Одисеју ових дана доштампава нови тираж.

Истина, дело овог првог траје готово три хиљаде година и инспирише друге ствараоце: сетите се само Џојсовог Уликса или нашег Милоша Црњанског и то не само његове Лирике Итаке него и Сеоба и целог живота пишчевог… ако бисмо даље набрајали – било би се (као код Лазе Костића) тешко „разабрати у плетиву/ међу јавом и мед сном“ и међу свим делима инспирисаним Одисејом.

Има ли Одисеја недостатке? Има. И баш и због њих је треба читати. Како је то Аристотел пре готово два и по миленијума објаснио – Хомер је другим песницима показао и како треба говорити неистину и како сликати „безразложне призоре“ који се „не би могли поднети кад би их испевао необдарен песник“, а код Хомера су заслађени лепотом приказивања.