Migranti ne pitaju za minimalac
U leto 2017. prolaznici su u nemačkim gradovima zastajali pred bilbordima na kojima se videlo lice Avganistanca „Nasera“, starog oko 40 godina. Ponešto tamnoputo lice koje je lako identifikovati kao stranca, sa ponekom sedom vlasi u crnoj kosi, očiju uprtih direktno u posmatrača.
Ispod tog lica je krupnim slovima napisana poruka: „Ja sam izdržljiv“. A ispod toga, nešto sitnijim slovima, napisano je i objašnjenje da onaj ko je prešao toliko dug i toliko naporan put ne može biti slabotinja, što dalje znači da imate dobar razlog da ga – zaposlite.
Postoje i identično uslikane verzije plakata sa licima „Zeraja“ iz Eritreje („Ja sam dobar u timskom radu“) i „Bangalija“ iz sijera Leonea („Ja sam orijentisan ka cilju“). Tri pomenuta muškarca su na bilbordima u sivoplavim košuljama koje nedvosmisleno izgledaju kao radna odeća (a nisu daleko ni od zatvoreničkih uniformi).
„Važno je da ljudi nešto rade“
Te plakate nije izmislila nikakva organizacija za pomoć izbeglicama ili unapređenje integracije; njihovi autori potiču iz novoosnovane firma Social Bee iz Minhena koja zapošljava i potom zajmi svoje radnike drugim firmama. Izbeglice su za tu firmu izvor prihoda a njihov položaj je zloupotrebljen da bi se korišćenje najjevtinije radne snage predstavilo kao nešto humano i korisno, praktično, kao win-win situacija.
Mnogi Nemci nisu mogli da sakriju gnev: to što žive u uređenoj zemlji i nisu morali nikuda da pešače hiljade kilometara sada ih diskvalifikuje u odnosu na one koje je život šibao, jer su takvi „izdržljivi“? A bilo je i onih koji su na plakatu videli i nenapisanu poruku „Ne samo što sam izdržljiv, nego ću biti zadovoljan i nadnicom za kakvu mnogi Nemci ne bi radili“. No, u političkom i medijskom mejnstrimu takve primedbe se često proglašavaju sarkazmom i „argumentacijom desničarskih populista“, uskogrudošću, pa i rasizmom.
Činjenica je, međutim, i da su u raznim diskusijama o izbeglicama koje se u Nemačkoj vode od 2015. naovamo, stalno prisutni glasovi koji se zalažu da za izbeglice prestanu da važe zakonske odredbe o minimalnoj nadnici. Jer, nadnica koja bi za građane Nemačke bila neprihvatljiva, za većinu radno sposobnih izbeglica bila bi ravna premiji na lutriji. „Važno je“, kao što je to svojevremeno argumentovao urednik u levičarski orijentisanom Tagescajtungu Jan Federsen, „da ljudi imaju šta da rade i visina nadnice tu nije odlučujuća.“
Pakt o migraciji
To što se takvom logikom izbeglice, pa i šire, svi migranti koji u Evropu dolaze „trbuhom za kruhom“, proglašavaju za ljude sa manje prava, kao da više nije bitno. Baš kao ni činjenica da se time otvara nov krug utakmice u dampingu u sektoru niskih nadnica. Za svetsku neoliberalnu elitu, Federsenove reči su blagoslov i potvrda da je ona na pravom putu. A tim putem je povela i – Ujedinjene nacije.
Svetska organizacija je, naime, u trećoj nedelji jula 2018. donela Globalni pakt o migraciji koji bi u decembru trebalo da bude podnet na potpis 190-rim zemljama-članicama.
„Obavezujemo se da puteve regularne migracije prilagodimo tako da bude unapređena mobilnost rada (…) tako što ćemo proširiti i diverzifikovati raspoloživost takvih puteva“, piše, između ostalog, u tom sporazumu.
Zanimljivo je i da Nemačka nije samo jedna od 190 predviđenih potpisnica, već ona spada u zemlje koje su na Sporazumu najviše radile: od početka 2017. pa do kraja 2018. Nemačka i Maroko predsedavaju Globalnim forumom za migraciju i razvoj (GMFD).