Hrana opasnija od uranijuma

Duško Košutić, specijalista fizičkih nauka

Hrana opasnija od uranijuma

Ljudi moraju da znaju da smo se rodili okruženi zračenjem. Stalno smo izloženi zracima, što iz kosmosa, što iz zemlje, što iz hrane koju unosimo. Svako od nas od prirodnog zračenja tokom godine mora da primi između dva i tri milisiverta, hteo, ne hteo. Pripisati krivicu za karcinome u Srbiji osiromašenom uranijumu jeste bežanje od stvarnosti

Avioni ne moraju da bombarduju da bi bili opasni. To su 4. oktobra 1992. shvatili stanovnici Amsterdama u čiji se stambeni kompleks zabio teretni „boing 747“. Uz četiri člana posade, na zemlji je poginulo najmanje 39 ljudi, možda i više, nikad se neće znati, jer je u kompleksu bilo mnogo neprijavljenih imigranata. Taj je „boing 747“, kao i svi ostali u to vreme, u repu imao skoro 300 kilograma osiromašenog uranijuma, materijala koji se zbog izvanredne gustine koristi kao protivteža u avionima, kao zaštita od zračenja u radioterapiji, kao oklop i kao projektil, i kao bauk za Srbe. Neki Holanđani koji su se zatekli blizu mesta udara, stanovnici i spasioci, obolevali su, tu nema spora, pa su raznovrsne institucije ispitivale koliko je za to kriv osiromašeni uranijum.

„Prisutni su u najpovoljnijem slučaju mogli biti izloženi dozi radijacije manjoj od jednog mikrosiverta, dok je u najgorem slučaju gornja granica bila manja od jednog milisiverta“, zaključak je jednog naučnog rada, objavljenog 2000. u holandskom Žurnalu hazardnih materijala.
Perspektive radi, običan čovek, onaj na čiju zgradu ne padaju „boinzi“, ali ga muči želudac, pa mora da guta barijum da bi želudac snimio, dobio je zbog tog gutanja od dva do sedam milisiverta, dakle dva do sedam puta više od najnepovoljnijeg holandskog zaključka. Čak i snimanje zuba košta od pet do deset mikrosiverta, dakle višestruko više od početne tačke amsterdamskih procena. Holandski nacionalni institut za javno zdravlje i životnu sredinu zaključio je da bi rušenje „boinga“ moglo da izazove jedan ili dva dodatna slučaja kancera na deset hiljada stanovnika u okolini, pri čemu treba još jednom obratiti pažnju na ekstremne okolnosti izlaganja i primetiti da taj jedan ili ta dva dodatna slučaja nisu pripisani osiromašenom uranijumu, već svemu toksičnom što u sudaru aviona i stambene zgrade odleti u vazduh. Niko pametan neće tvrditi da osiromašeni uranijum nije opasan; naravno da jeste, kao i svaki teški metal. Ali čini se prilično izvesnim da nije krivac za srpske kancere, i da ćemo završiti u ćorsokaku ako ga sveže formirana komisija za ispitivanje posledica bombardovanja bude fetišizirala. Pogotovo zato što je, kako podseća Duško Košutić, specijalista fizičkih nauka i nekadašnji član ekipa iz „Vinče“ koje su tokom bombardovanja češljale Srbiju u potrazi za povišenim zračenjem, osiromašeni uranijum van teritorije Kosova nađen samo na četiri livade na jugu zemlje.

Autor:Marko Lovrić
Foto:Zoran Ilić

Opširnije u štampanom izdanju NIN-a

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=114861