Investitori iskorišteni za politički obračun Elek – Jugović

JAHORINA – Kompanije „Galens invest“ i „Batagon International“ više nisu u igri za preuzimanje Fabrike glinice (FG) „Birač“, što im je bio cilj, te su zaprijetili odustajanjem od ulaganja u hotele na Jahorini. U uslovima za prodaju hotela „Bistrica“ i „Jahorina“ bile su definisane obaveze investitora, ali umijesto da se baziraju na to u Olimpijskom centru (OC) Jahorina su sve iskoristili za lokalni politički obračun.

olimpijski centar jahorina

Naime, nakon što je Vlada RS krajem 2018. godine objavila uslove pod kojim će prodati potraživanja u FG „Birač“ krenule su da pristižu ponude kompanija sa svih strana. Jedan od uslova za otkup potraživanja bilo je ulaganje u OC Jahorina.

Prvo se u igri našla kompanija „Batagon“ koja je zbog toga kupila hotel „Bistrica“, a kasnije i kompanija „Galens invest“ koja je kupila hotel „Jahorina“.

Oglasima su bile definisane obaveze kupaca hotela koje je definisao OC Jahorina, odnosno Vlada RS kao većinski vlasnik.

Svi zaboravili uslove pod kojima su hoteli prodati

U uslovima za prodaju “Bistrice” pisalo je da kupac mora dokazati i da ima najmanje 30 miliona KM na računu za ulaganje u taj hotel, a iz OC su tvrdili da će „Batagon“ uložiti navedena sredstva i da rekonstrukcija počinje od aprila 2019. godine. Nakon što smo objavili da rekonstrukcije hotela ipak nema, iz OC su naveli da rok za rekonstrukciju i iznosi ulaganja nisu definisani ugovorom o prodaji. To je suprotno raspisanom oglasu o prodaji.

Slično je bilo i sa hotelom „Jahorina“, gdje se kupac „Galens invest“ obavezao da će na mjestu hotela „Jahorina“ sagraditi luksuzni hotel, da će i roku od godinu početi sa gradnjom i u roku od tri godine završiti gradnju novog hotela. Kupac je bio obavezan i da dostavi dokaz o postojanju finansijskih sredstava namijenjenih za gradnju u iznosu ne manjem od 30 miliona KM.

„Galens invest“ je čak i zatražio od opštine Pale izmjenu regulacionog plana za Jahorinu kako bi mogao da počne sa gradnjom luksuznog hotela, te su saopštili da će luksuzni objekat imati hotelski i apartmanski dio namijenjen za prodaju, sa više od 40.000 metara kvadratnih prostora.

Naprasni odustanak investitora nakon dogovora Dodika s Amerikancima

Američka kompanija „AluChem“ predala je prošle sedmice, 28. februara, u Vladu Republike Srpske pismo namjere o preuzimanju FG “Birač”, a isti dan je i srpski član Predsjedništva BiH i lider SNSD-a Milorad Dodik rekao da je postoji finalni dogovor oko „Alumine“ sa jednom američko-kanadskom kompanijom.

Time su svi drugi zainteresovani za preuzimanje FG “Birač” eliminisani iz igre, a među njima i “Batagon” i “Galens”, vlasnici hotela na Jahorini.

Nakon toga iz „Galensa“ poručuju da odustaju od investicija.

Istovemeno sa ovim dešavanjima bila je zakazana sjednica Skupštine opštine Pale na kojoj su razmatrane odluke o prodaju zemljišta na Jahorini i povećanju cijene zemljišta.

Za predsjednika Nadzornog odbora OC Jahorina Nedeljka Eleka to je bio povod za napad na aktuelnog načelnika opštine Pale Boška Jugovića, koga je optužio da tjera investitore među kojima i „Galens“. Jugović je odgovorio da je cijena zemljišta povećana po nalogu Pravobranilaštva RS.

Sve se dalje svelo na lokalni politički obračun SNSD-a, čiji su igrači i Elek i Jugović, te na borbu ko će biti kandidat za načelnika opštine Pale na predstojećim izborima, a ko direktor „Elektrodistribucije“.

Poštovanje obaveza investitora i odgovornost OC Jahorina i Vlade RS, kao većinskog vlasnika, za prodaju hotela pod uslovima koji neće biti ispunjeni, zanemareni su.

I „Batagon“ krivi opštinu koja tvrdi da je sve po nalogu Pravobranilaštva

„Batagon“ se, objavljeno je juče, dopisom obratio Eleku i Nadzornom odboru OC Jahorina navodeći da će biti prinuđeni da obustave investiciju od 50 miliona KM, ako opština Pale ne ukine odluke o podizanju visine rente i cijene uređenja građevinskog zemljišta.

Iz Opštinske uprave Pale saopštavaju da nisu „muzički džuboks pa da ispunjavaju kojekakve želje“ te da poštuju zakon i preporuke Pravobranilaštva RS.

„Opština Pale je i u konretnom slučaju investitora „Batagon Internešnl AG“, koji se, zanimljivo, juče dopisom obratio Nadzornom odboru OC Jahorina, obavještavajući ih o tobož lošim odlukama opštinskih vlasti, postupila potpuno korektno, trudeći se da pruži maksimalnu podršku“, navode iz opštine Pale.

Dodaju da su pozitivno odlučili o zahtjevu „Batagona“ da im se dodijeli dio zemljišta u neposrednoj blizini hotela „Bistrica“, ali da je Pravobranilaštvo RS dalo negativno mišljenje na to.

„`Batagon` se nikada nije pojavio sa zahtjevom za rekonstrukciju, izmjenu regulacionog plana, adaptaciju, a pogotovu za proširenje. Imajući u vidu navedeno, zaista ne znamo razlog i pitamo se na osnovu čega su investitori, odnosno ovo društvo, već donijeli zaključak da su oštećeni“, ističu iz opštine Pale.

Dodik sve smirio, a o odgovornosti ni riječi

Kako bi smirio stranačke vojnike danas je na Pale stigao i srpski član Predsjedništva BiH i predsjednik SNSD-a Milorad Dodik.

Pružio je podršku Jugoviću, ali ne spominjući odgovornost OC Jahorina i obaveze investitora.

“Ovdje sam da podržim opštinu Pale i načelnika Jugovića i njegov tim koji je radio na stabilizaciji lokalne zajednice u prethodnom periodu, da odbacim sve spekulacije koje su se pojavile u posljednje vrijeme kao zlonamjerne i koje bi trebalo da zaustave dalji rad”, rekao je Dodik nakon sastanka sa Jugovićem.

Dodik je istakao da sve ono što je do sada uloženo na Jahorini najvećim dijelom pripada opštini Pale i doprinosi cijelom regionu, a da turbulencije s tim u vezi treba razumjeti kao neku vrstu borbe za neke poslove ili privilegije koje ne pripadaju ljudima.

On je demantovao navode o povlačenju investitora sa Jahorine.

“Znam da sutra ovdje dolazi jedan investitor, a za kojeg se govori da odlazi, i da će sutra ovdje potpisati ugovor o nastavku izgradnje”, naglasio je Dodik.

Jugović: S „Galensom“ nastavljamo saradnju

Jugović je rekao da bi sutra ili ovih dana trebalo da se sastane sa predstavnicima „Galensa“ da definišu dalje korake oko gradnje hotela „Jahorina“.

„Mi idemo u tom pravcu da s njima zaključimo dogovor, da dobiju papire i da mogu ući u gradnju i to je suština“, rekao je Jugović i dodao da će to pokazati da je Elek obmanjivao javnost.

Što se tiče optužbi da je svom prijatelju Aci Stanišiću prodao zemljište na Jahorini po manjoj cijeni, Jugović je rekao da je Stanišić bio od ranije vlasnik hotela „Mladost“  i da je samo iskoristio mogućnost po regulacionom planu iz 2008. godine, koji je on kao načelnik zatekao, da pokrene proces oblikovanja i pripajanja parcele.

„Taj proces nije završen i ako pravobranilac odluči da nije momenat i cijena da se proda, neće biti saglasnosti, on neće ni platiti, to ništa ne mijenja stvar“, rekao je Jugović.

Dodao je da se „Batagon“ kao investitor nije javljao ni sa kakvim zahtjevima u vezi sa investiranjem i da im on stoji na raspolaganju.

Što se tiče obaveza investitora, Jugović kaže da su hoteli „Galensu“ i „Batagonu“ prodati od strane OC Jahorina i da ne zna šta je definisano ugovorima.

Elek je obećao da će se javiti na poziv CAPITAL-a ali do objave ovog teksta to se nije desilo.

CAPITAL: Svjetlana Šurlan

ZEMLJA GLADNOG NARODA I POLITIČARA MILIONERA Kako ćemo obilježiti Svjetski dan socijalne pravde

U cijelom svijetu danas se obilježava Svjetski dan socijalne pravde, koji je prije 13 godina ustanovila Generalna skupština UN, kako bi upozorila čovječanstvo da će opstati jedino ako izgradimo pravedna društva u kojima svi ljudi mogu ravnopravno učestvovati u raspodjeli  dobara i razvoju  zajednice.

U BiH se povodom ovog datuma ne dešava ništa, a analitičari ocjenjuju da i nije neko čudo, jer je BiH zemlja sile i nepravde, zemlja gladnog naroda i malobrojnih milionera, koji su najčešće ili političari ili “politici bliski kontroverzni biznismeni”.

– Žalosno je što se socijalne pravde političari ne sjete nikad, a mediji i NVO samo jednom godišnje – na današnji dan.  Socijalna pravda je važan segment osnovnih ljudskih prava i uslov bez kojeg nema ni demokratije, ni slobodnog govora, ni građanskog aktivizma – ocijenio je za Srpskainfo Žarko Papić, direktor Inicijative za bolju i humaniju inkluziju.

Pročitajte još:

On je rekao da socijalne pravde u BiH nema, pa stoga ne treba da čudi što nema ni istinske slobode i demokratije.

Procjenuje se da četvrtina stanovništva u BiH živi ispod granice siromaštva, sa manje od 250 KM mjesečno po članu domaćinstva.

Većina od skoro 268.000 penzionera u RS prima manje do 200 evra mjesečno, dok za minimalac, koji iznosi 266 evra, radi najmanje 18.000 radnika u Srpskoj. Plate i penzije u Federaciji BiH, sa kojima preživljava većina stanovništva, tek su neznatno više od onih u Srpskoj. Istovremeno, BiH ima više od 500 milionera i 90 multimilionera.

Među milionerima su i brojni političari. Tako su imovinske kartice, koje je objavila Centralna izborna komisija BiH, otkrile da u parlamentima RS, FBiH i Parlamentarnoj skupštini BiH sjedi čak 20 milionera. Prema onom što su prijavili, a niko ne garantuje da su prijavili sve što imaju, među političarima milionerima su Nikola Špirić (SNSD), Miladin Stanić (SDS), i direktor UKC RS Vlado Đajić (SNSD), a rekorder je dojučerašnji DNS-ovac Milan Radović sa bogatstvom većim od 10,7 miliona KM.

Spakuješ svoj život u dva kofera i ostaviš sve što ti je drago

O povratku u Srbiju ne razmišljam, razmišljam i radim na tome da suprug i deca mogu da dođu da žive ovde jer su boraveći ovde prošlog leta bili oduševljeni normalnošću i smirenošću života.

Srbiju je napustila početkom 2019. godine i sa svojih 49 godina počela novi život.

Spakuješ svoj život u dva kofera i ostaviš sve što ti je drago 2
Foto: Privatna arhiva

„Ni sanjala nisam da ću tako nešto moći. U Srbiji mi je ostala porodica – suprug i troje dece (18, 16 i 12 godina). Mala plata, ispucane sve kartice, dozvoljen minus, kredit… frižider poluprazan, tri jela od krompira i četvrto rezanci na meniju stalno. Slučajnost je htela, a verovatno i sudbina da dobijem priliku da radim svoj posao, koji sam 22 godine radila pošteno i predano u Institutu za puteve u Beogradu, ovde na Malti. Ja sam razmišljala, ali moja deca su rekla ‘idi, jel vidiš kako živimo, odnosno ne zivimo’. Kad ti deca tako kažu, onda stisneš petlju i kreneš, spakuješ svoj život u dva kofera i ostaviš sve što ti je drago 1.500 kilometara iza sebe i kreneš u ‘novi život’“, priča za Danas Stojanka.

Stojanka nam objašnjava i koliko joj je bilo teško što je odvojena od porodice.

„Postaneš Viber mama, supruga… svoje dete grliš preko interneta, piješ prvu jutarnju kafu sa suprugom preko Vibera… lepota od života! Svaki dan se pitaš zašto sve to, kad si rođena u prelepoj i bogatoj zemlji. Zašto ti je bolje da živiš na steni od 36 kilometara u sred mora? Zato što možeš da normalno radiš i zaradiš, zato što te tretiraju kao ljudsko biće, a ne kao glas od 5.000 dinara, kao pet kilograma luka i krompira, litar ulja i kilo brašna, koliko naša vlast misli da vredi moj glas!“, ističe Stojanka. 

Ona navodi i da su ljudi na Malti bili voljni da joj pomognu i da su je lepo prihvatili.

Spakuješ svoj život u dva kofera i ostaviš sve što ti je drago 3
Foto: Privatna arhiva

„Dođeš na stenu u moru, nove kolege Maltežani te tretiraju kao čoveka, pomogne ko šta može, radiš svoj posao pošteno i poštovan si zbog toga. Ali se stalno pitaš, dokle ćeš izdržati. Snagu mi daju moja deca i suprug, porodica, bivše kolege iz Instituta, takođe, pružaju podršku. Fali sve i sve je tu, samo napred kazeš sebi svako jutro“, priča Stojanka. 

Otkrila nam je i šta misli o vraćanju u Srbiju.

„O povratku u Srbiju ne razmišljam, razmišljam i radim na tome da suprug i deca mogu da dođu da žive ovde jer su boraveći ovde prošlog leta bili oduševljeni normalnošću i smirenošću života. Što bi rekao moj suprug ‘vratio sam se u osamdesete u Srbiji’. Tek ovde sam postala potpuno svesna šta je mojoj generaciji oduzeto ratovima, sankcijama, tranzicijama i nacionalizmom koji i dalje hara Srbijom. Oduzeta je normalnost života, oduzeta je nada u bolje, jer je svaki dan sve gore“, ističe Stojanka.

Kako nam kaže, u Srbiju se ne bi vratila najviše zbog politike i odnosa političara prema građanima.

„Zato u Srbiju nema povratka za ovakve kao što sam ja, jer nema nade, nema sreće… stalno negativna selekcija i plivanje u žabokrečini života. Na internetu svakodnevno pratim politička dešavanja u Srbiji i pitam se da li još nešto može da bude gore. Kako ljudi još uvek to sve gutaju i ćute? Sve falš, sve fuš! Dokle će to tako, kada ćemo se kao narod opametiti, shvatiti svoju vrednost i reći: „E sad je dosta! Mafiji, lopovima i hohštaplerima“, pita se Stojanka.

Stojanka ističe i da se ljudi na Malti uglavnom međusobno podržavaju i ispomažu, bez obrzira na nacionalnost.

„Na Malti živi i radi mnogo ljudi sa Balkana. Svi zajedno radimo – Srbi, Albanci, Makedonci, Bosanci… neko ti pomogne, neko odmogne. Treba gledati svoj život i raditi. Drago mi je kad vidim mladiće iz Srbije i Albanije da zajedno rade, da nema mržnje. Tada pomislim da možda i za Balkan ima nade. Samo se treba osloboditi mafije na vlasti, običan narod je dobar“, kaže nam Stojanka.

Deep fake: Simulacija koja briše granicu između stvarnosti i iluzije

Zbog straha da bi ta ista tehnologija mogla da se iskoristi kao sredstvo za moguće manipulisanje tokom američkih izbora – zabranjena je upotreba takozvanog deep fake-a na društvenim mrežama.Podijeli

Komentari

 PrintWASHINGTON — 

Oživjela princeza Leja, podmlađeni Robert De Niro – kompjuterski su generisane iluzije koje ovih dana oduševljavaju publiku u bioskopima. Međutim, zbog straha da bi ta ista tehnologija mogla da se iskoristi kao sredstvo za moguće manipulisanje tokom američkih izbora – zabranjena je upotreba takozvanog dipfejka na društvenim mrežama. Istovremeno, razvijaju se i programi za otkrivanje lažnih snimaka.

“Ulazimo u eru kada naši neprijatelji mogu da učine da izgleda kao da bilo ko govori bilo šta u bilo kom trenutku”, poruka je koju 2018. američki glumac Džordan Pil saopštio javnosti simulirajući bivšeg američkog predsjednika Baraka Obamu. Od tada se granica između stvarnog i lažnog dodatno istanjila.

Simulacija koristi vještačku inteligenciju kako bi se iskombinovi različiti izvori slike i napravila ubjedljiva iluzija. Tehnologija koja se ubrzano razvija sada je dostupna skoro svima, a uskoro će moći da prevari i najopreznije gledaoce. To posebno izaziva zabrinutost u godini održavanja predsjedničkih izbora u Americi.

“Takozvani dipfejkovi omogućavaju zlonamjernim akterima da izazivaju haos, podjele ili krize, i mogu da poremete cijele kampanje, pa i predsjedničke”, bila je poruka zabrinutog Adama Šifa, predsjedavajućeg Odbora za obavještajna pitanja.

Kompanije za društvene medije objavile su brojna saopštenja, navodeći da će uklanjati dipfejkove čiji je cilj da se obmanu birači. Ali prvo – moraju da ih nađu. Digitalna trka je u toku – a cilj je da se stvore sredstva da se identifikuju dipfejkovi.

Digitalna trka je u toku – a cilj je da se stvore sredstva da se identifikuju dipfejkovi.
Digitalna trka je u toku – a cilj je da se stvore sredstva da se identifikuju dipfejkovi.

Hani Farid, stručnjak za digitalnu forenziku, zabrinut je da bi u završnim danima predsjedničke kampanje moglo da dođe do dipfejk napada.

“Možemo da, recimo, zamislimo da se 48 sati ili 24 sata pred izbore, ili pred primarne izbore, objavi video snimak na kojem se vidi da kandidat govori nešto što u stvarnosti nikada nije rekao – nešto uvrijedljivo ili nelegalno”, rekao je Farid.

Faridov tim programira softver za vještačku inteligenciju da otkriva dipfejkove, tako što ubacuje sate video snimaka svakog predsjedničkog kandidata da bi kompjuter pronikao njihovu jedinstvenu gestikulaciju i govor.

“Uzmemo video snimak i pratimo pokrete lica u nekom periodu. Plava kutija mi govori kako se glava kreće u trodimenzionalnom prostoru a zeleni laseri koji izlaze iz očiju govore nam u kom smjeru osoba gleda. Onda možemo da te podatke o pokretima lica upotrijebimo da bismo razlikovali dipfejk od autentičnog videa”, objašnjava Farid.

Podatke o pokretima lica upotrebimo da bismo razlikovali dipfejk od autentičnog videa: Hani Farid
Podatke o pokretima lica upotrebimo da bismo razlikovali dipfejk od autentičnog videa: Hani Farid

Ukazuje da je želja programera da novu tehnologiju ustupe novinarima kako bi mogli da utvrde autentičnost snimaka na kojima su prikazani političari.

Fondacija za vještačku inteligenciju, još jedna je organizacija, koja se pridružila borcima protiv ovakve vrste manipulacije. Ta kompanija kreira vještačke ličnosti koje procjenjuje korisnim za društvo – ali istovremeno čine dostupnim i sredstva za otkrivanje lažnih likova.

“Imamo model koji može da identifikuje dio snimka koji je lažiran. Želimo da prepoznamo potencijalnu štetu koju može da donese ova vrsta tehnologije koju stvaramo”, objašnjava Delip Rao, predstavnik fondacije

Pošto nijedan pristup ne može samostalno da otkrije svaki dipfejk, fondacija otvara platformu nazvanu Reality Defender – ili Branilac stvarnosti – koja kombinuje alatke za otkrivanje lažnih slika uzimajući ih od različitih istraživača tako da bi javnost mogla da je koristi.

“To će biti naš ‘Projekat Menhetn’ – da se borimo protiv dezinformaicja. On će zahtijevati da se udruže ljudi iz potpuno različitih oblasti”, kaže Rao.

Softver koji koristi Fondacija za veštačku intelignciju Delipa Raoa
Softver koji koristi Fondacija za veštačku intelignciju Delipa Raoa

Fesjbukova zabrana dipfejka i dalje dozvoljava takozvane čipfejkove, kao što je snimak Nensi Pelosi, predsedavajuće Predstavničkom domu, sa izmijenjenim govorom, koji je prošle godine masovno dijeljen na internetu. To, ukazuje Hani Farid, stručnjak za digitalnu forenziku, znači da korisnici digitalnih medija imaju važnu ulogu u zaustavljanju širenja dezinformacija.

“Vi, kao korisnik, morate da počnete da bolje prepoznajete i pravite razliku u sadržaju koji konzumirate i koji širite dalje”, kaže Farid.

Djeluje da će u budućnosti zaštita stvarnosti od neistine biti odgovornost zajednice.

Voze se i čuvaju prirodu – karte za prevoz plaćaju plastičnim flašama

Briga za životnu sredinu u Ekvadoru se isplati, barem onima koji se koriste javnim prevozom u Gvajakilu u kom stanovnici mogu plastične boce da zamene za novac za autobuske karte.

Gvajakil, najveći grad u Ekvadoru s 2,7 mililiona stanovnika i poslovni centar te južnoameričke države, najzagađeniji je grad u državi i proizvodi najviše otpada.

Putnici koji se koriste javim gradskim prevozom odnedavno na glavnoj autobuskoj stanici, na posebnom automatu, mogu da zamene plastične boce za dva centa po komadu.

“Zamislite, već za 15 boca možete kupiti kartu”, kazao je putnik Kristijan Kardenas.

Isplativije je nego prodavati boce centrima za recikliranje, dodao je 76-godišnji penzioner Vašington Bravo koji na taj način dopunjava skromnu penziju.

Gvajakil proizvodi 4.200 tona otpada dnevno, od čega se samo 14 odsto može da se reciklira.

“Grad je korumpiran i prljav. Ranije nije bilo tako”, žali se Bravo.

Zasad postoji samo jedan automat za prikupljanje boca, ali Leopoldo Falkes, direktor javnog prevoznika Metrovije, kaže da će ih uskoro biti na svim autobuskim terminalnima u gradu.

“Moramo biti svesni nivoa zagađenja koju svakodnevno proizvodimo i nivoa zagađemnja koji smo već akumulirali i što pre preduzmemo odgovarajuće mere, to bolje”, rekao je Falkes.

U dva meseca otkako je program pokrenut, u Gvajakilu je prikupljeno više od 24.000 flaša.

Norvežani recikliraju 97 posto, kažu – nije problem plastika već ponašanje ljudi

Jednu po jednu, starija gospođa ubacuje prazne plastične flaše u otvor mašine postavljene ispred supermarketa u Oslu. Zahvaljujući usavršenom sistemu odlaganja, Norveška reciklira gotovo sve svoje plastične flaše.

“U svakom slučaju ih se morate rešiti, pa zašto onda to ne činiti inteligentno”, kaže sedamdesetogodišnja Norvežanka dok joj mašina izbacuje priznanicu s barkodom na 30 kruna (335 dinara) koju može potrošiti u supermarketu ili je unovčiti na blagajni.

Norveška je sa stopom recikliranja od 97 posto deset godina ispred ciljeva EU-a, koja je odredila da države do 2029. moraju reciklirati 90 posto plastičnih flaš. U Francuskoj ili Britaniji, na primer, postotak recikliranja iznosi oko 60 posto.

Za norveški uspeh ključnim se smatra upravo sistem odlaganja. Kupci plaćaju nekoliko dodatnih centi kada kupuju piće u plastičnim bocama. Dodati iznos im se vraća kad vrate praznu flašu.

“Kupcima poručujemo da kupuju proizvod, ali posuđuju pakovanje”, pojašnjava Kjel Olav Maldum, lider Infinituma, kompanije koja vodi sistem prikupljanja plastičnih flaša.

Koncept povraćaja praznih boca postao je toliko raširen da u norveškom ima i svoj glagol – pante.

Više od milijardu i sto miliona plastičnih flaša i aluminijskih limenki vraćeno je 2018. na mestima za odlaganje u supermarketima, benzinskim stanicama i malim prodavnicama.

U Fetsundu, tridesetak kilometara od Osla, stalna je kolona kamiona koji dovoze prazne flaše u glavni Infinitumov centar za procesuiranje.

Plastične flaše u kojima su nekada bili voda ili sok razvrstavaju se, kompresuju i stavljaju na palete koje podsećaju na ogromne Rubikove kocke.

Svaka nova plastična boca sadrži oko 10 posto recikliranog materijala, a Norvežani se nadaju da će taj nivo povećati regresivnim porezom koji bi trebalo da motiviše proizvođače da koriste recikliranu plastiku umesto nove, trenutno jeftinije.

U takvom primeru kružne ekonomije, ono što neki smatraju otpadom postaje resurs.

Plastično je fantastično

Ideja se “prima” i drugde. “Jedan primer je Litva gde je zabeleženo 34 posto povraćaja pre uvođenja sistema prikupljanja, a dve godine ranije evidentirano je 92 posto”, kaže Maldum.

Larisa Copelo iz ekološke organizacije zaštite “Zero Waste Europe” kaže da su sistemi povraćaja jedini načini da se ispune ciljevi EU-a.

Premda norveška industrija recikliranja priznaje da ovaj problem treba rešiti što pre, njeni stručnjaci smatraju da plastika, lagan, praktičan i jeftin materijal, još ima budućnost.

“Nije problem u plastici, nego u ljudima i njihovu ponašanju”, kaže Maldum. “Plastika je fantastična, ali ne u prirodi”.

Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS

Period između dva izborna ciklusa – od decembra 1990. do istog meseca 1992, obeležili su raspad SFRJ, ratni sukobi u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, proglašenje Savezne Republike Jugoslavije i uvođenje međunarodnih sankcija SRJ zbog optužbi za učešće u ratu u BiH. Istovremeno, konfrontacija između opozicionih stranaka i režima Slobodana Miloševića poprimila je dramatične razmere, a u više navrata situacija je pretila da eskalira i dovede Srbiju na samu ivicu građanskog rata.

Najkritičnije je bilo 9. marta 1991. godine, kada su u Beogradu održane prve masovne demonstracije protiv Miloševićevog režima. Protest pod nazivom “Protiv petokrake“ organizovao je Srpski pokret obnove, a pridružila mu se većina tadašnjih opozicionih stranaka. Neposredan povod za okupljanje više od 100.000 demonstranata bilo je izveštavanje državne televizije i optužbe na račun SPO, koji je nazvan “produženom rukom ustaškog hrvatskog režima“, zbog čega su zatražene ostavke čelnika tadašnje Radio-televizije Beograd.

Prvaci opozicije na balkonu Narodnog pozorišta u Beogradu tokom demonstracija 9. marta 1991. godine

Izvor: Demokratska strankaPrvaci opozicije na balkonu Narodnog pozorišta u Beogradu tokom demonstracija 9. marta 1991. godine

U žestokim višečasovnim sukobima između demonstranata i jakih policijskih snaga poginuli su učenik Branivoj Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54), a na ulice prestonice Srbije prvi put od Drugog svetskog rata izašli su tenkovi JNA. Režim je nasilno zabranio rad Radija B92 i cenzurisao Televiziju Studio B, a u toku večeri uhapšen je lider SPO Vuk Drašković.POVEZANE VESTI

Devetomartovski događaji izazvali su reakciju beogradskih studenata, koji su se 10. marta uveče okupili u Studentstkom gradu, odakle su krenuli ka centru Beograda. Grupu od oko 5.000 studenata na Brankovom mostu je sačekala policija, koja je bacila suzavac i pretukla nekolicinu mladih ljudi. Policija je studente ipak pustila da se pridruže kolegama koji su se okupili kod Terazijske česme.

Demonstracije koje su bez prekida trajale četiri dana vodili su student Žarko Jokanović i glumac Branislav Lečić koji je držao veliku lutku pande, zbog čega je protest nazvan srpskom plišanom revolucijom. Predstavnici takozvanog Terazijskog parlamenta predali su 11. marta svoje zahteve Slobodanu Miloševiću, a u delegaciji koja je razgovarala sa tadašnjim predsednikom Srbije bila je i Suzana Vasiljević, aktuelna savetnica za medije Aleksandra Vučića.

Na improvizovanoj pozornici smenjivali su se govornici, pevači i glumci, a demonstracije su završene 14. marta, nakon što su ispunjeni zahtevi studenata da svi uhapšeni 9. marta budu pušteni na slobodu, da ostavke podnesu ministar policije Radmilo Bogdanović, direktor RTB Dušan Mitević i četvorica urednika TV Beograd, kao i da se omogući rad Radiju B92 i NTV Studio B.

Branislav Lečić, Žarko Jokanović, Zoran Đinđić i Slobodan Rakitić na improvizovanoj bini kod Terazijske česme u Beogradu, tokom "Plišane revolucije" u martu 1991.

Izvor: Demokratska strankaBranislav Lečić, Žarko Jokanović, Zoran Đinđić i Slobodan Rakitić na improvizovanoj bini kod Terazijske česme u Beogradu, tokom “Plišane revolucije” u martu 1991.

Ispostavilo se kasnije da je to bila Pirova pobeda opozicije, jer nije došlo do promene uređivačke politike Radio-televizije Beograd, koja je nastavila sa jednostranim i pristrasnim izveštavanjem u korist vladajuće partije. Vidljivost medija naklonjenih opozicionim strankama bila je veoma ograničena, a dnevna štampa je listom sledila primer državne televizije. U takvim okolnostima, protivnicima Miloševićevog režima na raspolaganju su bili jedino ulični protesti, koji su bili intenzivirani nakon što je vlast raspisala izbore za novostvorenu saveznu državu.

Opozicija je odlučila da bojkotuje savezne izbore u maju 1992. godine, pre svega zato što je Ustav SRJ i izborne zakone nametnula vladajuća partija, kao i zbog nerešenih pitanja finansiranja stranaka i demokratizacije medija. Ni postavljanje nestranačke ličnosti, književnika Dobrice Ćosića, na funkciju prvog predsednika SRJ nije dovelo do otopljavanja odnosa sa opozicijom, koja je zahtevala održavanje slobodnih izbora na svim nivoima.

Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izvor: Privatna arhiva
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izvor: Srpski pokret obnove
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izvor: Srpski pokret obnove
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izvor: Srpski pokret obnove
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izvor: Srpski pokret obnove
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Izbori 1992: Prvi Šešeljev milion, Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS

Srpski pokret obnove inicirao je u junu 1992. formiranje koalicije stranaka i nezavisnih intelektualaca pod nazivom Demokratski pokret Srbije (DEPOS), kojem su pristupili, između ostalih, Matija Bećković, Borislav Mihajlović Mihiz, Mladen Srbinović, Ljubomir Simović, Slobodan Selenić… Poziv da se priključi DEPOS-u nije prihvatila Demokratska stranka, iz koje se zbog toga izdvojilo nacionalno orijentisano krilo predvođeno Vojislavom Koštunicom. Već sledećeg meseca ta grupacija napušta DS i osniva Demokratsku stranku Srbije, koja postaje deo DEPOS-a.

U organizaciji DEPOS-a od 28. juna do 5. jula 1992. na platou ispred Savezne skupštine održan je Vidovdanski sabor, na kojem je zahtevana ostavka Miloševića, raspuštanje skupštine Srbije i formiranje takozvane vlade nacionalnog spasa. Desetinama hiljada građana obratio se veliki broj uglednih ličnosti, među kojima su bili i patrijarh srpski gospodin Pavle, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i književnik Matija Bećković.

Skup će ostati upamćen po desetominutnom zviždanju okupljenih na pomen imena Slobodana Miloševića, kao i po gašenju javne rasvete na platou ispred skupštine tokom jednog od govora Vuka Draškovića, koje je organizovao Zemunac Jovan Mandić, opozicioni aktivista zaposlen u EDB-u.

Trinaest dana pre Vidovdanskog sabora započeo je i protest beogradskih, niških i novosadskih studenata, koji su tražili ostavku predsednika Srbije Slobodana Miloševića, raspuštanje parlamenta, raspisivanje izbora i formiranje koalicione vlade. Studenti se zvanično nisu priključili Saboru, ali se njihov predstavnik Branimir Kuzmanović, koji je od 2006. do 2015. bio predsednik beogradske opštine Vračar, obratio okupljenima ispred zdanja Savezne skupštine.

Student prorektor Beogradskog univerziteta u vreme Studentskog protesta ’92. bio je Dragan Đilas, koji je imao zapažen nastup pred kolegama ispred zgrade Rektorata BU:

Izvor: www.audioifotoarhiv.com

“Svoj nazovi govor završiću jednom parolom koja je ispisana na Filozofskom fakultetu: Još nijedan narod nije izumro – kakav izazov za nas Srbe. Ja verujem da će i Srbi ostati u Evropi i na svetu i da neće biti izbrisani sa civilizacijske karte sveta, kao što bi jedan deo sveta hteo i što mu naša vlast pomaže“, poručio je Đilas, ispraćen aplauzom više hiljada okupljenih studenata.

Kolona studenata u protestnoj šetnji ka Dedinju tokom Studentskog protesta 1992. godine

Izvor: Srpski pokret obnoveKolona studenata u protestnoj šetnji ka Dedinju tokom Studentskog protesta 1992. godine

Vidovdanski sabor završen je u atmosferi razočaranja jer vlast nije pristala na zahteve DEPOS-a, već samo na održavanje neobavezujućih okruglih stolova vlasti i opozicije, na kojima bi bilo diskutovano o izbornom zakonodavstvu. U centru paznje bio je izborni sistem – vlast se zalagala da ostane većinski, dok je opozicija tražila proporcionalni. Savezna vlada, na čije je čelo u julu 1992. postavljen američki biznismen srpskog porekla Milan Panić, takođe je podržavala predlog opozicije da izbori budu sprovedeni prema proporcionalnom sistemu, što je naposletku i usvojeno.

Proporcionalni sistem sa devet izbornih jedinica

Velika polemika vodila se oko broja izbornih jedinica: opozicija je predlagala da Srbija bude jedna izborna jedinica, Srpska radikalna stranka optirala je za 18, a SPS i Vlada Srbije za 22. Vladajuća stranka je prihvatila da većinski izborni sistem s prvih izbora bude zamenjen proporcionalnim, a Srbija je bila podeljena na “kompromisnih“ devet izbornih jedinica. Određujući oblik i veličinu izbornih jedinica, socijalisti su vešto koristili izbornu geometriju sa ciljem da “razbiju” teritorijalna uporišta opozicije.

I dok je oko izbornog sistema postignut kakav-takav dogovor, rasprava o medijima pod drzavnom kontrolom nije odmakla dalje od početka. Miloševićev režim nije bio spreman da se odrekne medijskog monopola, pa se sve svelo samo na dogovor o raspodeli termina za predstavljanje stranaka na radiju i televiziji. Prvi prevremeni izbori u višestranačkoj istoriji Srbije bili su raspisani za decembar, baš kao i glasanje iz 1990, a paralelno s parlamentarnim zakazani su i predsednički, savezni, pokrajinski i lokalni.

Zahvaljujući činjenici da je za registraciju političke partije bilo dovoljno 100 potpisa birača, stranke su nicale kao pečurke posle kiše, pa s toga ne čudi podatak da su kandidate na izborima istakle ukupno 104 partije, koalicije ili grupe građana. Ipak, samo njih sedam podnelo je izborne iste u svih devet izbornih jedinica.

Izborni slogani koji su obeležili kampanju za prevremene parlamentarne izbore 1992. godine

Izvor: N1/Lazar LazićIzborni slogani koji su obeležili kampanju za prevremene parlamentarne izbore 1992. godine

Među njima je bio Demokratski pokret Srbije (DEPOS), koji je predvodio Srpski pokret obnove, a činili su ga još i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, Srpska liberalna stranka Nikole Miloševića i Nova demokratija, uz jedan broj nestranačkih ličnosti. Nakon što je donela odluku da se ne pridruži koaliciji DEPOS, na izborima je samostalno nastupila Demokratska stranka, koja je u kampanju ušla uzdrmana odlaskom grupacije predvođene Vojislavom Koštunicom.

Izborna kampanja za parlamentarne izbore protekla je u senci predsedničkih izbora, na kojima je glavni protvkandidat Slobodanu Miloševiću bio tadašnji premijer Savezne Republike Jugoslavije Milan Panić, koji je nastupio kao kandidat grupe građana, uz podršku gotovo kompletne opozicije.

I dok su se ratni sukobi u Bosni i Hercegovini rasplamsavali, vladajuća stranka, potpomognuta radikalima, nametnula je nacionalni i državni interes kao tematsku okosnicu kampanje, na šta opozicione stranke nisu uspevale da odgovore na adekvatan način.

Demokratski pokret Srbije pokušavao je da se predstavi biračima kao alternativa vlasti, bazirajući kampanju na crno-belom kontrastu, simbolizujući razliku između Miloševićevog režima i onoga za šta se zalagala opozicija. S druge strane, Demokratska stranka je pod sloganom “Hoćemo, možemo bolje“ akcenat stavila na ekonomska i socijalna pitanja, depolitizujući izbornu kampanju.

Kampanja za opšte izbore trajala je nepuna dva meseca i uglavnom se svodila na televizijske spotove, kreativno i tehnički veoma skromne, ubacivanje letaka u poštanske sandučiće, kao i na besomučno plakatiranje svake slobodne površine na koju se plakat mogao zalepiti. Na ulicama se vodio pravi pravcati rat plakatima, koje su stranački aktivisti u toku noći više puta prelepljivali, a neretko se dešavalo da se susret dve ekipe “plakatera“ završi razmenjivanjem “teških reči“, pa čak i fizičkim sukobom.

Odabir kandidata razlikovao se u odnosu na izbore iz 1990, između ostalog, po pitanju učešća velikih glumačkih imena. Trendu sa prethodnih izbora ostao je veran samo SPS, koji je, uz neprikosnovenog Velimira Batu Živojinovića, kao kandidate istakao i Aleksandra Berčeka i Radmilu Živković. DEPOS je u prvi pkan istakao književnike Borislava Mihajlovića – Mihiza, Ljubomira Simovića i Mladena Markova, a među ostalim kandidatima prednjačili su diplomirani pravnici. Demokratska stranka odlučila se za široj javnosti manje poznate kandidate, uz izuzetke poput književnice Vide Ognjenović, reditelja Miloša Radivojevića i primabalerine Lidije Pilipenko, dok je Srpska radikalna stranka istakla potpuno anonimne kandidate.

Na istom glasačkom listiću 20. decembra 1990. našli su se, kao protivkandidati, grupa građana Dafine Milanović i Stranka deviznih štediša, ali i Velika Rock`N`Roll partija, na čijoj listi je bila i jedna penzionerka (73) iz Beograda. Pred birače u Nišu izašao je Najdan Milojković Supermen predvodeći Grupu građana “Supermen“, na izborima je učestvovao i jedan Kenedi (Gavrić), student sa Novog Beograda, a na listi koju je predložio DEPOS bio je i jedan kandidat čije je zanimanje bilo seljak – Marijan Rističević. Seljačka stranka Srbije istakla je u Beogradu listu sa 39 kandidata, od kojih je čak 18 bilo sa prebivalištem u Brusu, a jedan od kandidata te stranke bio je i Jovan Savković (42) iz Beograda, koji je za 1992. godinu imao retko zanimanje – programer.

Najmanja izlaznost u Prištini, najveća u Novom Sadu

Izlaznost na parlamentarne izbore 1992. bila je nešto niža nego na prvim višestranačkim izborima – pala je sa pet na 4,7 miliona glasača. Ipak, s obzirom na to da je u birački spisak bilo upisano oko 250.000 građana manje nego 1990. godine, procenat izašlih birača ostao je na približno istom nivou – 69,72 odsto. Kosovski Albanci su ponovo bojkotovali izbore, pa je tako u Izbornoj jedinici Priština, koja je obuhvatala teritoriju Kosova i Metohije, glasalo tek 20 odsto od ukupnog broja upisanih birača. Broj glasača koji je izašao na birališta u ostalim izbornim jedinicama varirao je od 62 odsto u Leskovcu do čak 80 odsto u Novom Sadu.

Zahvaljujući bojkotu Albanaca, jedan mandat u prištinskoj izbornoj jedinici “vredeo“ je svega 4.000 glasova, za razliku od ostalih izbornih jedinica u kojima je prirodni prag za osvajanje poslaničkog mandata bio između 17.000 i 22.000 glasova. Tu činjenicu je na najbolji način iskoristio kontroverzni Željko Ražnatović Arkan, čija je grupa građana istakla kandidate samo u Prištini i sa 17.352 glasova osvojila čak pet mesta u parlamentu. Profitirali su i radikali koji su takođe osvojili pet “kosovskih“ mandata, dok su socijalisti svoj izborni saldo uvećali za 13 poslaničkih mesta iz južne srpske pokrajine. Još ubedljivije, SPS je slavio u svom već tradicionalnom uporištu Leskovcu, gde je osvojio 15 od ukupno 25 mandata.

Rezultati parlamentarnih izbora i raspodela poslaničkih mandata 1992. godine

Izvor: N1/Lazar LazićRezultati parlamentarnih izbora i raspodela poslaničkih mandata 1992. godine

Socijalistička partija Srbije jeste osvojila najveći broj glasova (1,36 miliona), ali ni izbliza nije uspela da isprati ubedljivu pobedu svog lidera Slobodana Miloševića na istovremeno održanim predsedničkim izborima, sa osvojenih 2,51 milion glasova. Izborni rezultat SPS bio je gotovo upola slabiji nego dve godine ranije, kako prema broju osvojenih glasova, tako i prema dobijenim poslaničkim mandatima. Podrška socijalistima opala je u odnosu na izbore 1990. za skoro milion glasova, što u velikoj meri koindicira sa rezultatom koji je u decembru 1992. ostvarila Srpska radikalna stranka, stoga je pretpostavka da se taj milion glasova prelio upravo radikalima sasvim realna.

Socijalisti su na parlamentarnim izborima 1992. poraženi u dva najveća grada, Beogradu i Novom Sadu. U odnosu na izbore održane dve godine ranije, na kojima je SPS u prestonici osvojio 27 od ukupno 43 mandata, vladajuća stranka doživela je veliki pad jer je dobila svega 14 poslaničkih mesta. Najveći broj mandata u Beogradu pripao je Demokratskom pokretu Srbije – 15, Srpska radikalna stranka osvojila je 12, a Demokratska stranka pet. Šesti mandat demokratama je donela niška izborna jedinica, što i nije bio toliko loš rezultat u odnosu na izbore iz 1990, na kojima je DS sa gotovo dvostruko većim brojem glasova osvojio tek jedan mandat više.

Borislav Pelević i Željko Ražnatović Arkan pozdravljaju predsednika Srbije Slobodana Miloševića

Izvor: Petar KuđundžićBorislav Pelević i Željko Ražnatović Arkan pozdravljaju predsednika Srbije Slobodana Miloševića

Pravim pobednikom izbora može se smatrati Srpska radikalna stranka, koja je na svom prvom nastupu na republičkim parlamentarnim izborima zadobila poverenje čak milion birača. Dve godine ranije, lider SRS Vojislav Šešelj osvojio je tek 96.000 glasova na predsedničkim izborima, ali je zahvaljujući ulasku u parlament na dopunskim izborima u junu 1991. godine i velikom publicitetu koji je pratio njegove nastupe obojene agresivnom nacionalističkom retorikom, Šešelj pridobio naklonost ekstremnijeg dela biračkog tela. Javnost je tokom kampanje za izbore 1992. dobila priliku da upozna do tada anonimne Šešeljeve najbliže saradnike, poput Tomislava Nikolića, Dragana Todorovića, Igora Mirovića i Jorgovanke Tabaković.

Munjeviti uspon radikala imao je uvertiru na majskim saveznim izborima, kada je Šešeljeva stranka, uz neskrivenu naklonost vladajućih socijalista, iskoristila bojkot velikog broja opozicionih stranaka i osvojila gotovo 1,2 miliona glasova.

Radikalski talasi “potopili” Novi Sad

Najbolji rezultat radikali su ostvarili u Novom Sadu, gde su osvojili deset od ukupno 28 poslaničkih mesta. Socijalisti su u novosadskoj izbornoj jedinici ostali na devet mandata, dok je DEPOS morao da se zadovolji sa pet. Broj glasova koji je najveća opoziciona koalicija osvojila na nivou Srbije bio je gotovo identičan samostalnom učinku Srpskog pokreta obnove na izborima 1990. godine, ali je zahvaljujući prelasku sa većinskog na proporcionalni izborni sistem DEPOS dobio 50 mandata, dok je SPO dve godine ranije osvojio svega 19.

Broj žena u poslaničkim klupama samo se simbolično povećao u odnosu na prethodne izbore – sa četiri na deset (četiri odsto), iako je među 4.612 kandidata za poslanike bilo 699 žena (15 odsto). Drugi skupštinski saziv bio je podmlađen u odnosu na prvi, pa je 1992. u parlament ušlo 16 kandidata mlađih od 30 godina, dok ih je 1990. u toj starosnoj dobi bilo svega dvoje.

Parlamentarni izbori 1992. doveli su do formiranja prve manjinske vlade. Socijalistička partija Srbije je osvojila 101 mandat, pa je većinu za sastavljanje nove vlade obezbedila Srpska radikalna stranka. Za premijera je 10. februara 1993. izabran socijalista Nikola Šainović, zahvaljujući manjinskoj podršci Šešeljevih radikala. N1

Ivica Kostelić za Klix.ba: Došao sam na trening reprezentacije BiH i sve mi je bilo jasno

Legendarni hrvatski skijaš Ivica Kostelić u okviru obilježavanja pet godina rada, razvoja i uspjeha Ski kluba NAŠ TIM boravio je u Sarajevu, a u razgovoru za Klix.ba prokomentarisao je situaciju u bh. skijanju te rekao šta je potrebno našoj državi da u budućnosti bude bolja u ovom sportu.TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA

Kostelić se s mladim takmičarima uzrasta od 8 do 16 godina družio na Bjelašnici te im je prenio svoje znanje, iskustva i metodologiju rada, a u sklopu ovog sportsko-edukativnog programa u prostorijama Cinema Cityja upriličena je specijalna projekcija filma “Gnothi Seauton – Upoznaj samog sebe”, autora Brune Kovačevića.

Mladi skijaši iskoristili su ovu priliku da se dodatno druže s legendarnim hrvatskim skijašem te da uživaju u njegovoj inspirativnoj priči o sportu, životu, volji, želji i upornosti, a sam film priča je o najtrofejnijoj sportskoj porodici s naših prostora – bratu i sestri Ivici i Janici Kostelić, snimak kroz 23 godine njihovog života i rada.

U Sarajevu nakon 35 godina

Ivicu smo odmah pitali kako se osjeća u Sarajevu, kakvi su prvi dojmovi o glavnom gradu BiH, a malo nas je iznenadila informacija da je prvi put nakon 1985. godine došao u Sarajevo.

“Super mi je u Sarajevu, a posljednji put sam ovdje bio još kao dječak, tačnije 1985. godine kada sam išao skijati na Bjelašnicu. Nakon toga nisam dolazio u ovaj grad i veoma sam sretan što sam opet tu”, priča nam na početku razgovora nekada najbolji skijaš svijeta.

Prvo i nezaobilazno pitanje bilo je kako je moguće da Sarajevo, pored svih savršenih uslova za zimske sportove i velikog broja planina koje se nalaze nedaleko od grada toliko zaostaje prvenstveno za Hrvatskom, a nakon toga i za čitavom Evropom kada je riječ o skijanju te ostalim zimskim sportovima.

“Nije to baš tako lagan odgovor, ali u svakom slučaju, ako želiš proizvesti skijaše, osim dobrih uslova, mora se i dobro raditi. To znači da, ako nemate zadovoljavajući broj dobrih i talentovanih skijaša, onda nešto nije uredu. BiH ima dobre uslove za proizvodnju skijaša, ali nešto tu ne štima”, priča nam Kostelić koji dodaje da Sarajevo zbog geografskih uslova može proizvoditi puno veći broj dobrih skijaša.

“Talent postoji, ne brinem se ja to. Sistema nema, kao što nema ni u Hrvatskoj, skijanjem se ne bavi prevelik broj ljudi i posljednjih 10-20 godina je ovaj sport postao skup, što automatski znači da se manji broj ljudi bavi ovom aktivnošću. Međutim, mislim da je taj finansijski dio utoliko beznačajniji s obzirom na veliki broj skijališta koja su oko Sarajeva i što se tiče školske djece, siguran sam da bi Sarajevo kao veliki grad moglo proizvoditi mnogo dobrih skijaša”, priča nam Ivica.

Kostelić je nakon toga rekao da je skijanje samo po sebi bliže razvijenim zemljama centralne i zapadne Evrope te da za uspjeh u ovom sportu prvenstveno mora biti ozbiljnosti i predanog i preciznog rada, što je malo teško za očekivati na našim prostorima.

Foto: T. S./Klix.ba

Foto: T. S./Klix.ba

“Skijanje je jedan zanimljiv sport koji zahtijeva određeni pristup koji je, da budem surovo iskren, svojstven razvijenim zemljama. Prvo, radi se o ozbiljnosti. Ako pogledate alpsko skijanje i koje države su dobre u tom sportu, možete vidjeti da su to isključivo zemlje centralne i zapadne Evrope, zemlje Skandinavije i Sjeverne Amerike. Tu nema Latvijaca, Bjelorusa, Kazahstanaca i drugih, pa se može reći da je ovo sport rezervisan za tehnološki razvijene zemlje”, kaže legendarni hrvatski skijaš.

Na pitanje šta je razlog tome, Kostelić kaže da se svi zajedno moramo dobro zapitati, a nakon toga je otkrio i jednu situaciju s treninga bh. skijaške reprezentacije gdje je vidio da našem timu ne nedostaje talenta i dobrih skijaša, već osnovnih uslova i pravog sistema.

“Eh sad, šta je tome razlog, to bi trebali svi zajedno razmisliti. Da se vratimo na početak, skijanje zahtijeva vrlo ozbiljan pristup, kakav te zemlje imaju prema sportu i prema mnogim drugim stvarima. Na kraju, postavi se pitanje koliko se jedna država može ozbiljno posvetiti proizvodnji skijaša. Kada sam prvi put došao na trening bh. reprezentacije, vidio sam da imaju dobre skijaše, ali nemaju materijalne uslove dobro posložene, trening nije ozbiljno organizovan i vrlo je to sve stihijski, a ozbiljan trening je preduslov za postizanje izvrsnih rezultata”, kaže nam Ivica.

“Najbitnije je dati sve od sebe”

Kostelić kaže da je kroz svoju karijeru imao sve moguće probleme koje jedan skijaš može imati te da je to razlog zašto osjeća ogromno suosjećanje prema takmičarima, a što se tiče njegovog današnjeg rada, otkrio je da pokušava biti most između takmičara i trenera te da se odlično osjeća u toj ulozi.

“Drago mi je da mogu biti blizu staze, da mogu biti u istom tom ‘điru’ kao prije i na neki način, barem u glavi, ostati takmičar. Pokušavam još uvijek razmišljati na taj način, iako nisam u mogućnosti ostvariti nešto u takmičarskom smislu i onda mi je drago da sam kao neki most između trenera i skijaša. Takmičari me vole slušati i mislim da im nekako mogu ući u glavu, ponekad imam ogromno suosjećanje s njima, posebno kada im nešto ne uspijeva onako kako žele, jer i ja sam kroz svoju karijeru imao sve moguće probleme koje jedan skijaš može zamisliti. Ipak, veliko mi je zadovoljstvo biti uz stazu, a posebno uz djecu, jer kod njih osjećaš da pomažeš u nekom formiranju čovjeka, a ne samo takmičara i skijaša”.

Za kraj, Ivicu smo pitali ima li neki savjet za mlade bh. skijaše, a od hiljadu stvari koje bi im poželio reći, izdvojio je jednu, kako je rekao, najbitniju stvar – uvijek treba dati sve od sebe!

“Kada sam bio na Bjelašnici, čuo sam komentare da skijaši imaju loše uslove i da ne znaju kako uopšte mogu trenirati. Ja sam kao dječak skijao po znatno lošijim uslovima, puno gorim nego što oni mogu i zamisliti te sam bio zadovoljan tim. U tim situacijama, najbitnije je dati najbolje od sebe i to je jedino što možeš napraviti u svim uslovima, bez obzira na prepreke i okruženje. Na kraju, ako se nekako i dogodi da nekom srećom dosegneš visoki nivo, jednog dana, to je jedino pitanje koje će se postavljati – da li si dao sve od sebe? Od hiljadu savjeta, ja mislim da je to najbolji”, završio je Kostelić.

Foto: T. S./Klix.ba

Foto: T. S./Klix.ba

Dolazak Ivice Kostelića u Sarajevo je nastavak saradnje započete ove sezone na austrijskim skijalištima, a ujedno prvi u nizu trening kampova koji ima za cilj popularizaciju Skijaškog centra Bjelašnica u takmičarskom skijanju te vraćanja Sarajeva na svjetsku skijašku mapu. S ovakvim gostima i velikanima ovog sporta, nema sumnje da je početak i više nego dobar

Pre useljavanja u Nemačku, pripreme kod kuće

Nemačka vlada usvojila je Akcioni plan o migracijama. On bi trebalo da bude preokret u politici integracije stranaca. Potencijalni useljenici će se za život u Nemačkoj pripremati već u zemljama porekla.

Potencijalni migranti ubuduće će se za život u Nemačkoj pripremati u svojim zemljama. To proizilazi iz Akcioni plan za integraciju koji je usvojila vlada u Berlinu. Mere iz tog dokumenta imaju za cilj „uspostavljanje sistema u zemljama porekla za uspešnu integraciju i pre useljavanja u Nemačku“, izjavila je u Berlinu poverenica vlade za integraciju Anete Vidman-Mauc.

Konkretno, budućim ili potencijalnim useljenicima trebalo bi preneti odgovarajuće informacije kako bi oni imali realistična očekivanja od Nemačke, a reč je i o tome da se unapred stekne znanje što bolje znanje jezika.

Pri izradi Akcionog plana Nemačka se rukovodila iskustvima klasičnih useljeničkih zemalja. Berlin na taj način želi da migracije budu „sigurne, uređene i regularne“, dodala je Vidman-Mauc.

Stručna radna snaga

Vlada Nemačke, ocenila je poverenica za integraciju, na taj način „ulazi na nepoznatu teritoriju“. Vidman-Mauc precizira da bi novi pristup trebalo da bude potpomognut i Zakonom o useljavanju stručne radne snage koji stupa na snagu 1. marta. „Merama u zemljama porekla, poput ponude za učenje jezika, možemo da ubrzamo useljavanje kvalifikovane radne snage.“

Anete Vidman-Mauc: Sigurno, uređeno i regularno useljavanje

Anete Vidman-Mauc: Sigurno, uređeno i regularno useljavanje

Cilj je da se Nemačka u globalnom nadmetanju u privlačenju kvalifikovanih stručnjaka pozicionira kao atraktivna useljenička zemlja. „Istovremeno, kroz informativno-edukativni rad, nastojaćemo da otklonimo lažna očekivanja od života u Nemačkoj“, naglasila je Vidman-Mauc.

Legalni put za useljavanje

Predstavnica Međunarodne organizacije za migracije (IOM) u Nemačkoj Monica Gorači, ocenjuje da je Akcioni plan vlade u Berlinu „inovativan“. Kako je istakla, jedna od najvažnijih mera protiv ilegalne migracije trebalo bi da bude stvaranje legalnih puteva za useljavanje.

U svim evropskim zemljama, naglasila je Gorači, postoji potreba za radnom snagom. U Nemačkoj ili u Italiji skoro da i nema domaćih radnika koji su spremni da „rade kao pomoćnici na poljima tokom žetve, da čiste ili da rade teške fizičke poslove na gradilištu“. A mnogi migranti, zaključuje je Monika Gorači, voljni su da preuzmu i rade upravo te poslove.

h/sti (afp, kna)

Kinezi će za pet dana izgraditi novu bolnicu zbog koronavirusa, fascinantne scene sa gradilišta

U Vuhanu, žarištu novog virusa, ubrzano grade bolnicu s 1.000 kreveta za lečenje pacijenata zaraženih koronavirusom, od kog je umrlo 26, a obolelo više od 800.

Kineski mediji prenose da bi bolnica mogla da bude završena do ponedeljka.

Bolnica se gradi u kompleksu koji je ranije bio predviđen za lokalne radnike, u baštama pored jezera, na periferiji grada, javio je jedan državni list.

Oko 35 kopača i deset buldožera stigli su na zemljište gde će biti izgrađena bolnica u četvrtak uveče, kako bi posao bio završen do ponedeljka.

Pojedini mediji pišu da će bolnica biti izgrađena za 10 dana.

Foto: Tanjug/AP/Chinatopix

Vuhan će izgradnjom bolnice oponašati ranije iskustvo iz Pekinga, tokom borbe protiv virusa SARS 2003. godine, kada je u predgrađu glavnog grada Kine za nedelju dana izgrađena bolnica u kojoj je lečena jedna sedmina svih zaraženih pacijenata.

“To je bilo čudo upisano u istoriju medicinske nauke”, navodi list.

Bolnicu u Pekingu podiglo je oko 1.000 radnika, a lečilo se oko 700 pacijenata.

Kina je pojačala aktivnosti u suzbijanju virusa, a izgradnja nove bolnice jedna je od njih.

Javni prevoz je obustavljen u 10 gradova u provinciji Hubej, koja ima 60 miliona stanovnika, hramovi su zatvoreni, prenosi Rojters.

Foto: Tanjug/AP/Chinatopix

Vuhan, grad sa 10 miliona ljudi iz koga je virus potekao, te susedni Huangang sa sedam miliona, nalaze se u potpunoj izolaciji.

Železničke stanice su većinom zatvorene, letovi su suspendovani i na glavnim saobraćajnicama u i izvan grada postavljene su kontrolni punktovi.

Šangaj je zatvorio Diznilend kako bi se sprečilo širenje virusa.

Foto: Tanjug/AP/Chinatopix
Foto: Tanjug/AP/Chinatopix
Foto: Tanjug/AP/Chinatopix
Foto: Tanjug/AP/Chinatopix
b92-net