Do poslednje kapi vode

Neko je negde okupljanje ljudi koji se bore protiv izgradnje malih hidroelektrana na Staroj planini nazvao prvim srpskim ekološkim ustankom. Zapravo bi to i trebalo da bude dodato zvaničnom nazivu ove inicijative.

Često sam razmišljala zbog čega se na ovim prostorima nije zapatio masovan ekološki pokret, poput onih koji postoje ne samo u najrazvijenijim zemljama, već i u pojedinim nekadašnjim komunističkim zemljama Evrope. A nije da nije bilo gorućih ekoloških problema koji su pogađali hiljade i desetine hiljada ljudi i u bivšoj Jugoslaviji. Takoreći čitave gradove.

Kada je započela duga i bolna tranzicija (još uvek nezavršena) činilo se da će se stvoriti novi prostor za građansko delovanje u toj oblasti. Kao i i mnogo toga drugog, i zaštita životne sredine je postala državni projekat, oblast u kojoj je prepoznat potencijal za rabljenje raznih državnih i stranih fondova.

Nicale su preko noći ekološke organizacije od tri člana koje su na vrlo bezbolan način dolazile do novca kroz projekte, kreirane tako da se što jednostavnije zadovolje formalni kriterijumi donatora. A poznato je da se svest najlakše menja kroz obuke, bilborde, tu i tamo neku akciju čišćenja nekog rečnog korita ili parka, uz uredno prisustvo raznih lokalnih funkcionera ili službenika ministarstva, resorno zaduženog za ovu oblast.

Kada se projekti završe, napišu se izveštaji, donatorima zahvali na saradnji pa kud koji. Do sledeće prilike. I tako smo došli u paradoskalnu situaciju da iako je formalno gledano, zaista mnogo napora i resursa, naročito finansijskih uloženo, sve ono što je i urađeno došlo je do takoreći zanemarljivog broja građana. Onih koji je zapravo trebalo da budu glavna ciljna grupa u tom milenijumskom ekološkom osvešćivanju Srbije.

Paralelno sa tim, institucije su radile kako su radile, vlast je građane tretirala kako je tretirala, investitori su počeli da vršljaju Srbijom, a Vlade, sve do jedne su se utrkivale koja će im biti servilnija. Kada je i ono malo preostalih javnih resursa razgrabljeno, krenulo  se i dalje. Sa koncesijama na izvorima vode, deponijama i rečnim obalama. Očekujem da predmet sledeće faze bude ako je nekako moguće i vazduh, no videćemo.

I ljudi su trpeli. Srozavali svoje dostajanstvo do granica mogućeg. Očigledno ja da ona stara izreka o tome kako je sa dna samo jedan put, i to onaj ka vrhu, ipak primenljiva i u vremenu sadašnjem. Čini se da je ovde taj presudni momenta jedino logično i mogao da bude vezan za priordu.

Od države i njenih institucija, čini se da ovde retko ko još ima bilo kakvih očekivanja. Oguglalo se na neljubazne službenike, čekanja, nedovoljno ljudi u zdravstvu, loše školstvo, previše puta izrečene laži o nekim budućim velikim delima, razbacivanje državnog novca. Ali kada je nekim ljudima dirnuto u ono što su do sada smatrali svojom sigurnom zonom za beg od te i takve države, verovatno je to bila crvena linija.

Malo, po malo, takoreći stidljivo, mogle su se čuti vesti o ljudima koji su se u Zaječaru borili protiv bahatog vlasnika hotela koji vodu iz gradskih arterskih izvora koristi za grejanje ogromne zgrade, pa je potom, tako iskorišćenu vraća nazad u sistem gradskih česmi. O protestima protiv visokih hidroelektrana na Limu, o žiteljima Miljakovca koji se bore da očuvaju izvor pitke vode vrhunskog kvaliteta, jedinstven u Beogradu u situaciji kada protiv sebe imaju gradske institucije koje falsifikuju podatke o proceni ekološkog uticaja tu planirane gradnje. O inicijativi Savski nasip koja se godinama bori protiv divlje gradnje koja ugrožava vodosnabdevanje glavnog grada Srbije. I konačno o grupi Odbranimo reke Stare planine. Slični primeri postoje i u regionu – Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji.

Sve ove grupe i inicijative su autentično građanske. I kao takve su reakcija na sve ono što država, ne samo da nije uradila u prethodnih osamnaest godina, već  je svojim vrlo aktivnim pristupom i proizvela i tako postala ne samo saučesnik, već glavni i odgovorni urednik nove faze u našo kolektivnoj propasti u kojoj je voda glavni resurs za otimanje. Ali, isto tako su reakcija na sve ono što je trebalo, ili se barem od njih to očekivalo, a nisu uradile, nevladine organizacije od 2000. pa do danas.

Verujem da jako mali broj građana Srbije zna bilo šta o sjajnim ljudima koje sam malo pre pomenula. O njima se ne može čuti skoro baš ništa na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, u tiražnim dnevnim listovima, a još manje lajf stajl magazinima. Što je opet samo po sebi apsurdno, jer svi oni na primer promovišu prirodne lepote Srbije kao ogroman turstički potencijal. Mali problem je što od toga neće ostati ništa bez ljudi koji su sada od vlasti i njihovih istomišljnika označeni kao provokatori, politički motivisani, neodgovorni pojedinci.

To većina građana ne zna. Pitanje je zapravo koliko onih koji nisu rođeni u istočnoj Srbiji, ili su istinski zaljubljenici, uopšte zna bilo šta o Staroj planini. Po logici, daleko je to od mene, ne trude se ni da saznaju. U tom konceptu, potpuno su nesvesni da će taj mehanizam vrlo brzo stići i na njihova vrata, ako država ne promeni pristup. Ali kada računi Infostana budu značajno veći, teško da će biti prostora za reakciju.

A mehanizam podrazumeva iživljavanje nad prirodnim resursima u zakonom zaštićenom parku prirode, čiji jedini efekat na kraju ostaje profit u privatnim kompanijama. Ne bih sada ovde detaljisala o svoj mogućoj šteti u eko sistemu koja će nastati izgradnjom planiranog broja malih hidrocentrala.

Ono što se mora istaći, jeste, da iako postoji direktiva Evropske unije o podsticanju izvora obnovljive energije, sve zemlje članice konstantno vrše i procenu njihovog uticaja na prirodu. Tako sada većina njih odustaje od konecepta malih turbina jer su izračunali da su korist i potencijalna šteta u orgomnoj nesrazmeri zbog male količine struje koja se tako proizvede. A Srbija se tek sprema u taj poduhvat.

Negde sam ovih dana pročitala i da je neko izračunao da kada bi se napravile sve planirane male hidrocentrale u Srbiji, efekat bi bio isti kao kada bi apsolutno sva domaćinstva prešla na korišćenje štedljivih sijalica. Nisam stručna da dajem takve procene, ne znam ni šta bi bilo pametnije rešenje od toga, ali znam pouzdano da država ne sme o tome odlučivati sama. Bez učešća stručne javnosti a posebno iskazane volje građana koji žive na tim područjima, u selima koja će se bukvalno ugasiti ako im se uzmu reke. A to se konstantno ne dešava već godinama.

Zato je nakon brojnih akcija, razgovora, pregovora, lokalnih seoskih zborova, za 2. septembar u Pirotu najavljen veliki protest protiv izgradnje malih hidrocentrala na Staroj planini. Koliko će sluha za te zahteve biti, videćemo, ali teško je poverovati da će aktivisti inicijative Odbranimo reke Stare planine odustati. A svi ostali sedite i čekajte da država dođe i do vaše poslednje kapi. I u bukvalnom i u prenesenom značenju, svejedno vam je.

Danas