Brljotine visokoobrazovnog sistema

Vladamo, dakle, poričemo

Izgubili smo punopravno članstvo u Evropskoj asocijaciji za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju, a resorni ministar nas uverava da je ama baš sve u redu i da su naše diplome i dalje priznate

Neodgovorni ljudi poriču. Nedeljama nas ubeđuju da smo bezbedni od virusa korona i da su sve mere predostrožnosti preduzete. Ako ništa drugo, barem su se, kada je već bilo jasno da je vrag odneo šalu, dobro zabavljali – mere prevencije su se svele na obećanje povećanja plata zaposlenim u zdravstvu, dodelu 4.000 dinara jednokratne pomoći penzionerima, poručivanje respiratora usred pandemije i poziv, obaška to što se nisu pitali odakle narodu pare, u veseli šoping u zemlju koja grca od žrtava „najsmešnijeg virusa u istoriji“ i u kojoj su šoping centri pretvoreni u bolnice. Sve vreme su poricali opasnosti od virusa, iako je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju. Nema potrebe, rekoše, da se prekine nastava dok je istovremeno ministar obrazovanja prekinuo nastavu u svojoj privatnoj školi i pripretio direktorima škola koji su preventivno zamolili decu da ne dolaze na nastavu zbog sumnje da postoji opasnost od epidemije. I, sasvim očekivano, nakon karikaturalne predstave završismo u vanrednom stanju. Dvostruki standardi i poricanje su njihov modus operandi, od pada helikoptera, Savamale, Krušika, Jovanjice, falsifikovanih diploma, doktorata, ekološke katastrofe, medijskog mraka i ucenjivanja glasača, do funkcionerske kampanje itd.

Isti taj ministar je nedavno poricao značaj odbijanja naše molbe za obnavljanje punopravnog članstva u Evropskoj asocijaciji za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju (European Association for Quality Assurance in Higher Education – ENQA). Ova, u najmanju ruku, razočaravajuća vest je u našoj javnosti, nažalost, i već po običaju, prošla prilično nezapaženo.

Naravno, ova odluka ENQA nije hirovita ni iznenadna – pre dve godine je Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta (KAPK) upozorena da nije u potpunosti obezbedila standarde za punopravno članstvo u ovoj asocijaciji. Resorni ministar je rešenje problema video u zameni jednog tela drugim – Zakonom o visokom obrazovanju iz 2017. umesto KAPK osnovano je Nacionalno telo za akreditaciju (NAT) u čijem Upravnom odboru od 14 članova sedam imenuje Vlada, tri resorno ministarstvo i dva Privredna komora Srbije, što dovoljno govori o nezavisnosti ovog organa.

Glavne brljotine našeg visokoobrazovnog sistema su odavno poznate. Na primer, proces akreditacije fakulteta, kao što vidimo, ničemu ne služi, ali su cifre koje za ovu proceduru fakulteti plaćaju državi astronomske. I ne samo da su bile, već su u ovom turnusu drastično povećane. Pitanje je, dakle, kako je moguće da državni univerziteti plaćaju akreditaciju svom vlasniku. Dodatno, šta tek sada, posle ove skandalozne vesti mi uopšte plaćamo – izgubili smo punopravno članstvo, a resorni ministar nas uverava da je ama baš sve u redu i da su naše diplome i dalje priznate. To je tačno, ali se od sada diplome više ne priznaju po automatizmu, već će svaki kandidat individualno morati da prođe proceduralni pakao priznavanja diplome. Ali ko će ga znati, možda je ovo deo akcionog plana vlasti za sprečavanje masovnog egzodusa mladih i obrazovanih.

Važno je napomenuti da je ENQA primetila izuzetnu birokratizovanost celog procesa akreditacije koja se svodi na puku formu bez bilo kakve sadržine. Drugim rečima, praktično sve visokoškolske ustanove, uz raznorazna fingiranja, mogu da se akredituju – ide se na obrt, a ne na kvalitet.

Smisao akreditacije visokoškolskih ustanova je da nametne standardizovanu regulativu javnim, neprofitnim i profitnim univerzitetima kojom se želi postići veća transparentnost i bolji kvalitet ponuđenih usluga (akreditacioni standardi). Nadgledanje i kontrola implementacije ovih standarda zahtevaju značajna sredstva i visoke kompetencije i integritet kontrolnih organa. Naravno, zahvaljujući nedostatku neophodnih sredstava i kompetencija, srpska regulatorna tela nisu zainteresovana za proces nadgledanja i kontrole.

Kada se jednom dobije akreditacija, univerziteti su mirni jer znaju da u narednih 5-7 godina neće biti nenajavljenih kontrola. Rečju, naš sistem za osiguranje transparentnosti i kvaliteta u visokoškolskim ustanovama se svodi na papirologiju, a budući da su troškovi akreditacije visoki, ne čudi to što su u proteklih osam akreditacionih ciklusa skoro sve institucije koje su ušle u ovaj proces dobile akreditaciju. Sa druge strane, ovaj fiktivan proces otvara brojne mogućnosti za zloupotrebu, recimo kroz lažiranje ispunjenosti standarda neophodnih za proces akreditacije – na primer, privatni univerzitet tokom procesa akreditacije fiktivno angažuje nekog nastavnika sa državnog univerziteta i pošto se proces završi on biva otpušten.

Ili još gore, u periodu od 2001. do 2008, devet privatnih univerziteta u Srbiji je došlo do zaključka da im akreditacija nije ni potrebna – bez licenciranih magistarskih studija su izvodili doktorske studije i proizvodili doktore nauka. Ovu zloupotrebu je krajem 2017. otkrila Komisija za akreditaciju sasvim slučajno jer je u procesu reakreditacije utvrdila da su osobe sa doktorskim diplomama univerziteta koji nisu imali licencirane magistarske ili doktorske studije postali predavači na istim ili drugim fakultetima i visokim školama.

Na kraju je država ovaj problem rešila na najštetniji mogući način – donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i u septembru 2018. je ozakonila nezakonite doktorate. Prema članu 18 u članu 149. dodaje se stav 3. koji glasi: „Visokoškolske ustanove koje su… izdavale diplome o stečenom naučnom nazivu doktora nauka… a nisu imale saglasnost na nastavni plan magistarskih studija prema propisima koji su važili do stupanja na snagu tog zakona, smatra se da su izdavale diplome o stečenom naučnom nazivu doktora nauka u skladu sa zakonom.” Tom prilikom je profesor Branko Kovačević, bivši rektor Univerziteta u Beogradu i član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, izjavio da nije sporan kvalitet ovih doktorata, već da su u pitanju formalno-pravne manjkavosti privatnih fakulteta koji su ih izdavali?!

Korektivni faktor ovom potencijalnom neuspehu države da zaštiti studente kroz proces akreditacije koji stoji na raspolaganju razvijenim zemljama je informaciono efikasno i konkurentno tržište rada na kome se mogu pronaći informacije o tome koji univerziteti imaju tržišnu verifikaciju i u kom stepenu. U takvim sistemima, najpriznatiji univerziteti nisu državni, već oni koji funkcionišu kao neprofitne organizacije. Na taj način se teži kvalitetu i eliminiše profitni motiv sa pratećim zloupotrebama koje iz njega mogu proizaći. Sa druge strane, u ekonomijama koje karakteriše nerazvijeno i informaciono neefikasno tržište rada, što su obično sistemi sa dominantnim javnim sektorom, država je jedini garant isporučenog proizvoda. Kada država svoj posao radi loše, kao što je to u Srbiji slučaj, posledica su slaba privreda, korupcija, nepotizam, negativna selekcija, partijsko zapošljavanje i masovni odliv mozgova.

Za početak je elementarna smena svih članova Upravnog odbora, direktora NAT i Komisije za akreditaciju i pokretanje procedure za odgovarajuće izmene Zakona o visokom obrazovanju kojima bi se obezbedila nezavisnost u radu akreditacionih tela i ojačala autonomija univerziteta. Ali ništa od toga – univerziteti, fakulteti i, čast izuzecima, profesori nastavljaju da oportuno ćute. O tempora, o mores!

Ognjen Radonjić