Срећна Нова 2026. година!

Грађани Босне и Херцеговине достојанствено улазе и у ову, 1996. годину, у којој  неће били убијања, како тврде многи […] Мир је још увијек ријеч која само лијепо звучи. У нову годину становници БиХ улазе без иједног до краја ријешеног проблема. У обећања више нико не вјерује“. „Да ли се стање без енергената, стање ни рата ни мира, стање обојено тензијама, политичким притиском и уцјенама, уопште могло назвати крајем рата или почетком мира“.

Овако су грађани Босне и Херцеговине ушли у 1996. годину, а сада је пред нама три деценије послије тога, 2026. година, у којој нас као и три деценије раније очекују високе цијене, мале плате, велике социјалне разлике, напади на новинаре, међунационалне тензије и трзавице које земљу у очима грађана чине мање вриједном, али исто тако пожељном за одлазак из ње.

Вријеме између наведених година је било вријеме које је обећавало, када су улице имале мирис наде, кад се вјеровало да све може да крене набоље, вријеме између онога што смо преживјели и онога што смо чекали. Млади су планирали, старији се надали, а сви смо имали утисак да је сутра ближе него икад. Те године нису биле савршене, али су обећавале и то је тада било довољно.

Ако се вратимо на чувену слику породице Попадић из Бољег живота из 1991. године, можемо рећи да су то били дани када су отменост и елеганција биле природни дио свакодневног живота, када се умјетност изражавања његовала кроз сваку ријеч и гест, а држање и скромност одражавали унутрашњу снагу.

Вријеме када су породични ручкови били испуњени смијехом, разумијевањем и мирисима домаће кухиње, када су новогодишњи програми доносили топлину и магију у сваку кућу. Свијет је изгледао једноставнији, спорији, али некако богатији – богатији топлим људским причама и непролазним вриједностима.

Сада, док гледамо уназад, све то дјелује као сјећање из неког сна, прохујало са вихором, заувијек однијето у вртлогу промјена које су тек долазиле. Остали су само трагови – музика која буди емоције, реплике које знамо напамет и успомене које не блиједе.

Босна остаје и даље омеђена бројним цитатима Андрића, од којих издвајамо:

„Тако су на капији, између неба, ријеке и брда, људи свих вјера и нараштаја живјели заједно, гледајући како живот пролази, а мост остаје.“

„Нико не зна шта значи бити рођен и живјети на граници два свијета, припадати и једном и другом, а не бити потпуно ничији.“