Кошница модерне српске дипломатије
Пуних је сто година од одлуке да се између данашњих улица Немањине, Кнеза Милоша и Бирчанинове у Београду сагради велелепна зграда за потребе државне администрације. Али, иако сада делује као да се Министарство спољних послова одувек ту налазило и да у главном граду нема примеренијег здања за седиште српске дипломатије, овај објекат на адреси Кнеза Милоша 24–26 био је пре једног века намењен другим административним ресорима – министарствима шума и руда и пољопривреде и вода. Због тога ће пажљивији и верзиранији пролазници приметити да фасадни украси баш и не симболишу делатности које се одвијају унутар ове зграде већ 70 година.
Зграда МСП-а је, одлуком Владе Србије, 7. јуна 2001. године проглашена спомеником културе, под називом под којим је започета градња – „Палата Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода”. А поводом стогодишњице од првих корака у вези са изградњом објекта, Министарство спољних послова, у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе града Београда, припрема монографију о својој палати, уз преглед развоја српске дипломатије од немањићког периода до данас, аутора др Александра Растовића.
Наводећи да је палата Министарства спољних послова несумњиво једна од најрепрезентативнијих државних зграда у Београду, шеф дипломатије Никола Селаковић истиче да она ипак не служи само у репрезентативне сврхе. „Чињеница да се седиште српске дипломатије налази у једном оваквом здању пре свега сигнализира да је Србија држава с дугом и богатом традицијом и да њена дипломатија није од јуче, већ да се ослања на дело многих великана, чија су имена записана великим словима у аналима наше политичке историје”, каже Селаковић за „Политику”.Оштећења од бомбиПалата је оштећена приликом нацистичког бомбардовања Београда априла 1941. године, а потом, незнатно, након три године, када је током савезничког бомбардовања Београда у априлу 1944. године погођена зграда Министарства финансија на суседном углу Кнеза Милоша и Немањине. У бомбардовању НАТО-а 1999. године детонације су значајно оштетиле целокупан ентеријер са спољном и унутрашњом столаријом, док су бројни ударци гелера оштетили и уништили већи део декоративне пластике и скулптура.
Како додаје, та зграда због свих вредних предмета и уметнина који се у њој налазе многима наликује на музеј, али она није замрзнути траг историје, иако дипломатија по дефиницији јесте делатност која умногоме почива на традицији и често конзервативним праксама. „Палата Министарства спољних послова је управо нешто супротно од тога – она је, у правом смислу те речи, кошница једне модерне дипломатије, која у старом простору надграђује традицију и свакодневно развија нове праксе. Сваки ходник и сваки степеник нашег велелепног здања на себи има печат богате и славне прошлости, али истовремено одише атмосфером једног новог, динамичног и ужурбаног времена у којем Србија тражи и проналази своје место у свету”, истакао је министар спољних послова.
У опису објекта, о чијој се заштити стара Завод за заштиту споменика културе града Београда, наводи се да је један од најрепрезентативнијих подигнутих између два рата. „Према пројекту архитеката Драгише Брашована и Николе Несторовића из 1923. године, зграда је сазидана до првог спрата, али је 1926. године завршетак послова поверен архитекти Николи Краснову, који је задржао основни облик грађевине и израдио нацрт фасаде и ентеријера. Зграда је завршена 1928. године”, наводи се у списима о овој згради.
Уз то, слободна скулптура и рељефи израђени у бронзи и вештачком камену, према нацртима познатих вајара Драгомира Арамбашића, Живојина Лукића и Петра Палавичинија, симболизују делатности у вези с надлежностима министарстава смештених у овој згради. На врховима купола налазе се персонификације Шумарства и Жетелаштва, а на фасади су смештене алегоријске фигуре Сточарства, Пољопривреде и Виноградарства. О распореду фасадне пластике бринули су архитекта Никола Краснов и вајар Ђорђе Јовановић.
Једна мала вест у „Политици” од 21. марта 1921. године вероватно спада у прве записе у вези с подизањем овог здања. Под насловом „Палата Министарства шума и руда” пише да је у вези с одлукама комитета министара за грађење државних зграда, Министарство шума и руда одлучило да за своје канцеларије сагради велику палату на месту старе артиљеријске касарне зване „Шивара”, а планови се управо раде у Министарству грађевина. „Кредит од три милиона динара, који је потребан за грађење, биће узет из разних шумских фондова којима Министарство шума и руда располаже. На земљишту те старе касарне имале су се, по првом распореду, подићи зграде за Министарство привреде, али како оно нема кредита за тај посао, терен ће се искористити за ту другу сврху”, пише „Политика” од пре сто година.
У то поратно време Министарство иностраних дела, сада у новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, као веће и сложеније, било је смештено у неколико изнајмљених кућа по Београду. Али, 1923. године министарство откупљује зграду у изградњи у Улици краља Милана 68 (данас Краља Милана 16) преко пута Новог двора, а већ следеће године се усељава у њу. Зграда на углу Краља Милана и Добрињске, називана и Жута кућа, остала је дом Министарства иностраних дела све до пресељења у здање у Улици кнеза Милоша 24–26, највероватније током 1950/51. године (као Министарство иностраних послова ФНРЈ), наводи се у монографији коју припрема МСП.
Министарства шума и рудника и пољопривреде и вода, такође смештена у изнајмљеним објектима за која су плаћала високи најам, отприлике у исто време доносе одлуку о пројектовању и изградњи својих палата на различитим локацијама. Стицајем околности, одвојени планови два министарства везани за два дела ове локације, временом су се стопили у један. Грађевински савет Министарства грађевина заузима следећи став: с обзиром на то да је планирано подизање зграда других министарстава било би најупутније скоро истовремена њихова градња „по једном хармоничном и естетичном односу, односно да све када буду завршене представљају један хармоничан распоређен систем грађевина, које би заједнички допринеле и украсу престонице”.
Засебни пројекти за два засебна министарства архитекте Николе Несторовића и Друштва за техничка предузећа „Архитект” с Драгишом Брашованом на челу мењани су неколико пута и прилагођавани један другом. Градња је почела 1925, посао је касније преузео Краснов, а зграда је била спремна за усељење 1929. године. Укупна цена радова на објекту са осам етажа које чине подрум, сутерен, приземље, четири спрата и мансарда, у стилу академизма, износила је на крају око 75 милиона тадашњих динара.
У опремању и обради ентеријера учествовале су домаће фирме, најчешће из Београда. Све столарске радове, на пример, изводила је Задруга столарских мајстора „Велика Србија”. Према сачуваним архивским документима, у објекту су укупно била 1.052 прозора и 35 балконских врата. Керамичарски радови поверени су фирми „Керамика” а. д. из Београда, која је поред ових радова додатно израдила 360 квадратних метара пода од белих мермерних плоча из рудника у Аранђеловцу с бордуром у мермеру из Ропочева, што је додатно допринело естетском утиску ентеријера, пише у поменутој монографији.
Како се наводи, палата је пројектована по типу административних здања с јасном и логичном функционалном организацијом комуникационих коридора, канцеларија и кабинета. Дугачки ходници дуж којих су распоређени радни простори на свим етажама прецизно прате регулације улица између којих је објекат позициониран, као и унутрашња дворишта. Три атријума, од којих су два мања оријентисана ка Бирчаниновој и Немањиној улици планирана и првобитним пројектима архитеката Брашована и Несторовића, као и централни већи, који се јавља у њиховом другом решењу заједничког пројекта, функционално повезују два министарства у јединствено здање и истовремено доприносе доброј осветљености радних простора оријентисаних ка унутрашњости парцеле.
Четири улаза у објекат оријентисана су ка Улици кнеза Милоша, „и то два пространа улаза за јавност и странке, који су у спољашњој обради наглашени ризалитима и два репрезентативна улаза за министре: један на углу улица Кнеза Милоша и Бирчанинове и други на углу Кнеза Милоша и Немањине у фасадној обради акцентовани двема куполама и залученим фасадним партијама”. До министарских кабинета, од улаза у приземљу до првог спрата, водила су засебна, репрезентативно пројектована степеништа. Двокрако министарско степениште на углу Кнеза Милоша и Немањине високо уздигнуто од самог улаза, обликом и избором боја вештачког мермера, преовлађујућих плавих и земљаних тонова, асоцира на Министарство пољопривреде и вода, а у улазу на углу Кнеза Милоша и Бирчанинове употребљене су бордо, зелене и жуте нијансе вештачког мермера у намери да асоцијативно укажу на намену Министарства шума и рудника.
Пашићев сто и слике највећих уметника
Међу низом сачуваних примера намештаја, квалитетне изведбе и високих ликовних вредности, распоређених по просторима кабинета, посебно место припада једном репрезентативном столу који се данас налази у кабинету министра спољних послова. У одсуству писаних извора који би поткрепили поједине тврдње, а према усменим сведочанствима која се баштине у министарству, бележи се у монографији МСП-а, претпоставља се да је тај сто припадао – Николи Пашићу. На зидовима просторија у МСП-у налазе се дела Мила Милуновића, Зоре Петровић, Стојана Аралице, Марка Челебоновића, Милана Коњовића, Љубице Цуце Сокић, Леонида Шејке, Пеђе Милосављевића, Петра Лубарде, Ђорђа Андрејевића Куна и других.
