Депоније – темпиране еколошке бомбе

Постојећи систем неконтролисаног и некажњеног одлагања отпада на несанитарне депоније је најјефтинији вид управљања отпадом, али зато најскупљи кад је реч о цени коју Србија плаћа здрављем грађана и стањем животне средине

Cметлишта у Пожаревцу, Ковину, Смедереву, Крагујевцу, Старој Пазови… горели су последњих месец дана. Несанитарне општинске депоније један су од највећих еколошких проблема у Србији. Према подацимa Агенција за заштиту животне средине, јавна комунална предузећа у 111 општина одлажу око 70 одсто смећа на 137 несанитарних депонија. За велики број њих Стратегија о управљању отпадом предвидела је затварање. Али како још не постоји изграђен систем регионалних центара, локалне депоније остају једино решење. Многе су старије више од 50 године – депонија у Вршцу користи се од 1945, а 11 година касније отворена је у Бачкој Паланци.

Вишедеценијска употреба довела је до попуњености капацитета, а велики проблем је и непостојање система за одвођење депонијског гаса – тек је десетак депонија које поседује овај систем. Због тога долази до пожара, али могу се догодити и гори  сценарији попут експлозије. Ранији извештаји Агенције за заштиту животне средине бележили су присуство дима на око 100 сметлишта. Најдрастичнији пример забележен је 2017. када је депонија у Винчи горела два месеца.

– Несанитарне депоније представљају праве еколошке бомбе са којих штетне материје без икакве баријере продиру у подземне воде и земљиште, а гас метан, који настаје распадањем, одлази у атмосферу што проузрокује честе пожаре који се тешко гасе. Стакло бачено на депоније током топлих летњих месеци под дејством сунчеве светлости изазива паљења, а интензивним пожарима доприноси и опасан запаљив отпад из домаћинстава – амбалажа од хемикалија, боја, лакова која се заједно са свим другим комуналним отпадом одлаже на депоније – објашњава за „Политику” Кристина Цвејанов, експерткиња за управљање отпадом.

Око 70 одсто активних депонија чак није предвиђено никаквим просторно-планским документима, немају урађену студију о процени утицаја на животну средину, нити потребне дозволе. Многи мештани живе у непосредној близини отпада, па се у половини случајева смеће одлаже на местима која су мање од километра удаљена од насеља. Има их и у поплавном подручју – 29 несанитарних депонија је у близини река или језера. Решење овог великог проблема налази се, према рачуници Фискалног савета, у 300 до 350 милиона евра – толико би требало држава да обезбеди за затварање и санацију постојећих депонија. Али уређење овог питања не би погодило само државну касу, већ и буџете грађана.

– Кључни разлог што до сада нису постигнути амбициознији резултати у затварању несанитарних и отварању санитарних депонија на којима би отпад физичким баријерама био изолован од утицаја подземних вода, а метан се извлачио и даље прерађивао, јесте што овакав систем проузрокује и веће трошкове за саме грађане – кориснике комуналних услуга. Због тога су протеклих година локалне самоуправе невољно приступале формирању региона. Постојећи систем неконтролисаног и несанкционисаног одлагања отпада на несанитарне депоније је најјефтинији вид управљања отпадом, али зато најскупљи кад је реч о цени коју Србија плаћа здрављем грађана и стањем животне средине. Европска унија је законом забранила одлагање отпада на несанитарне депоније, а многе државе чланице увеле су таксе за депоновање како би дестимулисале одлагање отпада који се може рециклирати или искористити за добијање енергије – појашњава наша саговорница.

Како у Србији депоновање најмање кошта, чак  98 одсто укупног отпада заврши у животној средини. Наша саговорница подсећа на поражавајућу чињеницу коју је објавила Агенција за животну средину – од 2012. до 2019. на депоније одложено је чак 136.748 тона опасног отпада. Разлог томе је што у нашој земљи не постоји постројење за третман опасног отпада, а извоз у Европску унију је скуп.

– Према анализама које су радили експерти „Грин Лупa” у комуналном отпаду које се сваке године одложи на депоније у Србији, налази се око 300.000 тона погодног за рециклажу, и још 350.000 тона отпада који се може искористити за добијање енергије, од чега је готово половина нерециклабилна пластика. Тако да депоновањем не само што загађујемо животну средину већ траћимо и ресурсе драгоцене за прелазак на циркуларну економију – појашњава Кристина Цвејанов и додаје да наду како ће ове штетне праксе бити прекинуте буде најаве Министарства животне средине да ће се ускоро кренути у изградњу пет регионалних центара. Они ће бити финансирани средствима европских банака и Министарства грађевине, саобраћаја и инфраструктуре, које је задужено за изградњу још четири регионална центра у оквиру пројекта „Чиста Србија”, а који се финансира из кинеског кредита.

Ништа мањи еколошки проблем нису ни дивље депоније. Према проценама има их око 3.500. Њих не контролишу јавна комунална предузећа, а сматра се да ту завршава око 20 одсто комуналног отпада. Какво је стање на овим депонијама сведочи извештај о управљању отпадом од 2011. до 2019. године који је израдила Агенција за заштиту животне средине. Иако нису све локалне самоуправе доставиле податке, у 131 граду и општинама налази се 2.305 дивљих депонија. У 2019. години на 1.396 локација чишћење није обављено ниједном, до десет пута чишћено је 796 локација, а преко 20 пута чишћене су само две депоније.

Министарство екологије ове године ће кроз конкурсе 75 милиона динара доделити општинама и градовима за превенцију нелегалног одлагања и уклањање отпада. Међутим, за потпуно уклањање дивљих депонија, потребно је далеко више новца – око десет милиона евра