TARA RODIĆ (18) ŽIVI SAN MNOGIH MLADIH U SRPSKOJ Stipendija od 75.000 dolara osigurala joj studije u Americi

Da uz mnogo truda i odricanja, nijedan san nije nedostižan, potvrđuje Tara Rodić (18) iz Bijeljine, koja živi svoj američki san.

Nakon dvogodišnjeg školovanja na Koledžu ujedinjenog svijeta u Mostaru otvorila su joj se vrata američkog fakulteta u Listinu u Mejnu, gdje je dobila stipendiju od 75.000 dolara. Školovaće se za glumicu, a konačnu odluku o svom životnom pozivu, donjeće u toku četvorogodišnjeg studiranja.

Nakon to je završila dva razreda Gimnazije u Bijeljini, Tara je nastavila školovanje na Koledžu u Mostaru. Odlične ocjene, položen test sveopšteg znanja i intervju na engleskom jeziku, otvorili su joj vrata „u svijet”. Za dvije godine boravka u ovom internatu stekla je neprocjenjivo iskustvo.

– Uvijek sam željela da se školujem u inostranstvu. Posjećivala sam sajtove na internetu, interesovala se na sve načine. Koledž u Mostaru, privukao me zbog mnogih stvari. Veliki izazov, ali nije me plašio. Mala zajednica sa 200 učenika iz 80 zemalja svijeta, koji žive u rezidencijama po principu studentskih domova, nastava na engleskom. Osim znanja, učite se i toleranciji i poštovanju razlika. Važno je znati se prilagoditi. Imala sam tri cimerke sa različitih kontinenata. Imamo različite običaje, tradiciju, kulturu, ishranu, ali koliko je teško, toliko je i zabavno – kaže Tara.

Objašnjava da je imala šest predmeta iz različitih grupa i vannastavne aktivnosti. Kriterijumi su bili visoki zbog konkurencije jer su tu studirali najbolji srednjoškolci iz cijelog svijeta, ali je uspjela da stigne do cilja.

– Odabrala sam srpski, engleski, matematiku, ekonomiju, teatar i biologiju. Nema usmenih odgovora, samo pismeni, a ocjene su od jedan do sedam. Od vannastavnih aktivnosti imala sam sport, a opredjelila sam se za tenis i kreativni rad u lokalnoj zajednici, kao što je rad u azilu za životinje. Uz dobru volju, sve se može – poručuje ova mlada djevojka.

Stečeno znanje na Koledžu bilo joj je dragoceno prilikom upisa na američki univerzitet.

– Prijavljivanje za američke koledže je veoma komplikovano. Šalju se aplikacije, esej, portfolio, ali ocjene nisu najvažnije. Oni gledaju cjelokupnu ličnost, vannastavne aktivnosti, kako se snalazite u društvu, da li ste  komunikativni – kaže Tara.

Dodaje da je posebno raduje činjenica da stipendija pokriva cijelo njeno školovanje i to kartu, smještaj, hranu, udžbenike.

– Potrudiću se da opravdam njihova očekivanja i povjerenje koje su mi ukazali – obećava mlada devojka.

Njen uspjeh, uspjeh je i njenih najbližih. Bez podrške sestara Nevene i Andree, roditelja, tetke, baka i deka, prijatelja, ne bi uspjela. Tarin otac Boris ne krije ponos.

– Uvijek je imala taj borbeni duh, inat. Sve što želi i ostvari. Vjerujem  da će tako biti i ubuduće – kaže Boris Rodić.

Majka Snežana kaže da je srećna zbog uspjeha Tare, ali i da su je obuzele brige jer nije lako poslati dijete u svijet.

– Nikada joj ne bih stala na put. Šta god da odluči i za šta god se opredjeli, ima našu neizmjernu podršku – kaže Snežana.

Vratila bi se u Bijeljinu

Tara na studije u Ameriku putuje 25. avgusta. Konačnu odluku o svom životnom pozivu donjeće u prvih godinu i po dana studija.

– Voljela bi da se nakon završenog fakulteta vratim u svoju zemlju, ali će to zavisiti od mnogo toga – kaže Tara.

ОДРЖАНА МАНИФЕСТАЦИЈА „ТЕБИ, ГОРО РОМАНИЈО“ ПОД ПОКРОВИТЕЉСТВОМ ГРАДА ИСТОЧНО САРАЈЕВО И ОПШТИНЕ СОКОЛАЦ

Игуман Манастира Папраћа архимандрит Николај служио је Свету литургију уз саслужење свештенства епархије у манастиру на Равној Романији, поводом Дана овог храма посвећеног Светом великомученику Георгију, у народу познатом као Романијска Соколица.

Бесједу о значају Светог тројства и саборовању српског рода говорио је отац Ненад Тупеша, професор на Богословском факултету у Фочи.

Тупеша је нагласио да се данас на Равној Романији прославља 13 година од однивања овог манастира посвећеног Светом великомученику Георгију, који управо свједочи о саборности, јер наша света вјера проповиједа како је добро да браћа живе заједно.

“Добро је видјети браћу заједно и то не на било ком мјесту, него управо под куполом небеском у овом великом храму”, рекао је Тупеша.

Након литургије обављења је литија око манастира у којој је уз свештенике учестовао велики број вјерника.

Светој литургији у манастиру на Равној Романији присуствовали су српски члан Предсједништва БиХ Младен Иванић, потпредсједник Народне скупштине Републике Српске Соња Караџић Јовичевић, посланици у Народној скупштини Републике Српске са Сарајевско-романијске регије, представници града Источно Сарајево, борачких организација, политичког, привредног и друштвеног живота са подручја ове регије.

Академија поводом Дана манастира у порти овог храма почела је бесједом свештеника Српске православне цркве и обраћањем начелника општине Соколац Милована Бјелице.

У културно-умјетничком програму под називом “Теби горо Романијо” у оквиру “Госпојинских вечери културе” учествовали су пјесници, пјевачке етно групе, разна умјетничка удружења и удружења која презентују народне рукотворине и традиционална јела гласиначко-романијског поднебља.

У порти манастира одржани су и “Дани романијског меда и љекобиља” и “Дан купусијаде” са гостима из Мрчајеваца /Србија/ који су презентовали национални свадбарски купус.

Организатор 21. Госпојинских вечери културе под називом “Теби горо Романијо” је соколачка Установа за културу “Перо Косорић”.

Поктовитељи су општина Соколац и Град Источно Сарајево.

Манастир на Равној Романији посвећен Светом великомученику Георгију освештан је 11. августа 2002. а његова градња почела је 1996. године.

На унутрашњим зиводима овог храма постављене су плоче на којима су исписана су имена 4.000 српских бораца, међу којима су највећим дијелом борци Војске Репубкие Српске, погинули у минулом рату на Сарајевско-романијској регији, имена солунских добровољаца, бораца који су се у Другом свјетском рату борили за краља и отаџбину и имена романијских хајдука.

У порти храма је и капела посвећана Светом Петру Зимоњићу.

Ucjenjuju radnike za glas na izborima

BANJALUKA – Radnici javne uprave Republike Srpske, posebno oni u lokalnim zajednicama, zbog predstojećih opštih izbora izloženi su pritiscima i ucjenama, a između ostalog, od njih se traži da potpišu da će glasati za određenog kandidata ili političku partiju, tvrde u Sindikatu uprave Republike Srpske.

“Toj pošasti mora da se stane na kraj. U lokalnim zajednicama se ponašaju kao da je to njihov feud i onda im kažu: ‘Ne budeš li to uradio, i poslije izbora ću ti biti šef.’ I to nije karakteristično samo za jednu stranku ili opštinu”, tvrdi za “Nezavisne” Božo Marić, predsjednik Sindikata uprave RS.

Dodaje da Sindikat pokušava osloboditi radnike da to prijave i, po mogućnosti, snime ili fotografišu kako bi dostavili dokaz da bi se mogli preduzeti određeni koraci protiv onih koji to rade.

Najveći problem u svemu tome, kako kažu u Sindikatu, je to što ljudi i radnici ne smiju javno o tome da govore te zbog toga se ne mogu obratiti ni tužilaštvu, a ni Centralnoj izbornoj komisiji BiH.

“Manje-više u svim lokalnim zajednicama se to radi, a ne mogu da imenujem nikoga, jer nemam konkretan dokaz. Čim ga dobijem, javno ću izaći i objaviti šta se radi, ko god da je u pitanju”, rekao je Marić.

U suštini, od radnika u javnoj upravi, posebno lokalnim zajednicama, uglavnom se traži da se potpišu na spisak tzv. sigurnih glasova za određenog kandidata i političku partiju, a nerijetko se od njih zahtijeva da na određeni način učestvuju u kampanji, organizujući i radeći poslove koji prethode stranačkim skupovima i promocijama.

“To je izraženo u cijeloj Bosni i Hercegovini i ne samo u javnoj upravi, već i u javnim pa i privatnim preduzećima, jer su vrlo često vlasnici povezani sa određenom političkom opcijom. To je jedan od razloga zbog kojih tvrdimo da izbori nisu pošteni i nisu slobodni, jer ako vi nekoga ucjenjujete da će izgubiti posao, jasno je da on ne izražava svoju biračku volju”, rekao je Vehid Šehić, bivši predsjednik Centralne izborne komisije BiH.

Ovakvi slučajevi ucjena i pritisaka na radnike u Bosni i Hercegovini izraženi su već godinama i javna je tajna da radnike primoravaju da glasaju za pojedine kandidate.

“Krajnje je vrijeme da se uđe u taj proces i da se to sankcioniše. U suprotnom, šta će nam izbori? Apelujem na ljude da ne podliježu ucjenama”, kaže Šehić.

Analitičari naglašavaju i to da su radnici u javnoj upravi i javnim preduzećima najpodložniji ucjenama i pritiscima s obzirom na činjenicu da je gotovo nemoguće da se u javnu upravu neko zaposli bez članske karte političke partije ili bez uticaja “nekoga” iz politike.

Božo Marić

Sindikat pokušava osloboditi radnike da to prijave i, po mogućnosti, snime ili fotografišu kako bi dostavili dokaz da bi se mogli preduzeti određeni koraci protiv onih koji to rade

Vehid Šehić

To je jedan od razloga zbog kojih tvrdimo da izbori nisu pošteni i nisu slobodni, jer ako vi nekoga ucjenjujete da će izgubiti posao, jasno je da on ne izražava svoju biračku volju

Protest Rumuna iz dijaspore u Bukureštu, sukob s policijom

Hiljade Rumuna koji žive u inostranstvu okupilo se na antivladinom protestu u Bukureštu i pozvalo vladu da da ostavku i raspiše izbore. Više od 100 ljudi povređeno je u sukobu demonstranata i policije, javlja Agerpres.

Iseljenici, od kojih su neki vozili preko cele Evrope da bi učestvovali na protestu, nezadovoljni su vladavinom socijal-demokrata.

Otkako je ta partija došla na vlast 2016, vlada je predlagala zakone za koje kritičari tvrde da slabe borbu protiv korupcije.

U rasejanju živi oko tri miliona Rumuna, a mnogi kažu da su otišli zbog korupcije, malih plata i nedostatka mogućnosti.

“Ne želimo da našom zemljom vladaju lopovi koji pune svoje džepove. Ako se ništa ne promeni, kakva će biti budućnost naše dece”, kaže Georgeta Angel, koja već 14 godina živi u Valensiji.

Demonstranti su mahali rumunskim, španskim, italijanskim i drugim zastavama, vikali “Pravda, ne korupcija” i vladajuću partiju nazivali “crvenom kugom”.

Došlo je i do kratkog sukoba s policijom kada su demonstranti pokušali da probiju kordon ispred zgrade vlade.

rumunija, protestIzvor: Inquam Photos/Octav Ganea via REUTERS

Lider vladajuće partije Liviu Dragnea osuđen je na 3,5 godine zatvora zbog zloupotrebe ovlašćenja, na šta je uložio žalbu.

On ne može biti premijer zbog pravosnažne presude iz 2016. zbog nameštanja glasanja.

У Новом Саду отворена изложба „Дијанина деца”

У великој сали новосадског Дома Војске данас је отворена изложба „Дијанина деца”, саопштило је Министарство одбране.

После Београда и Ниша и новосадска публика биће у прилици да погледа тај својеврстан омаж Дијани Будисављевић, Аустријанки, помало заборављеном имену српске историје, која је током Другог светског рата, стaвљајући на коцку свој и животе својих најближих, из усташких концентрационих логора спасла више од 12 хиљада углавном српске деце.

Изложбу, чији су аутори Слађана Зарић и Иван Мангов, отворио је данас командант Прве бригаде Копнене војске бригадни генерал Жељко Петровић.

– Покушаји да се од заборава отргну дела Дијане Будисављевић дају резултате, јер се јавља све више људи који се сећају како их је, као децу, из хрватских логора смрти спасла жена којој, до скора, нису знали ни име. Ова изложба, и подсећање на Дијану прилика је да схватимо да историју чине судбине малих, непознатих људи чија дела имају одјека у вечности, без којих не би било ни нас, ни великих хероја – истакао је генерал Петровић.

Дијана Будисављевић организовала је са својим сарадницима највећу хуманитарну акцију током Другог светског рата. Иако се тачан број не може утврдити, она је од сигурне смрти у јасеновачком систему логора спасла више од 7.500 српских малишана.

Отварању изложбе у Новом Саду присуствовали су и припадници новосадског гарнизона, начелник Јужнобачког округа Милан Новаковић, представници новосадских културних институција, Српске православне цркве, борачких и Удружења војних пензионера и многобројни грађани.

Изложбу „Дијанина деца“ заједнички су организовали Радио телевизија Србије и  Управа за односе са јавношћу Министарства одбране.

Branko Perić: Zašto se slučaj Davida Dragičevića pretvara u slučaj Davora Dragičevića?

Izgleda da se slučaj nesrećnog Davida Dragičevića pretvara u slučaj Davora Dragičevića!

Jedna tragedija i jedan krivičnopravni slučaj ulaze u novu fazu manipulacije, ovog puta političke. Kada je svako razuman, poslije svih institucionalnih inscenacija, očekivao da se Tužilaštvo oglasi o uzroku smrti nesrećnog Davida Dragičevića, ponovo se oglasio Predsjednik.

Ovaj put u ekskluzivnom obraćanju građanima preko javnog TV servisa sa sinopsisom scenarija za ometanja oktobarskih izbora u Banjaluci, u kome (scenariju) Davor Dragičević sa kompanijom negdje na putu za Banjaluku otima kamion s glasačkim listićima!?

Zašto je Predsjednik javno objavio pripremanje jednog ozbiljnog antidržavnog i terorističkog djela? Otkrivanje pripremanja takvih djela pravno se može smatrati ozbiljnom opstrukcijom obavještajno-istražnih aktivnosti. Ako je u svemu bilo indicija, makar i malog stepena vjerovatnoće, o tome je trebalo da brinu institucije u strogoj tajnosti. Krivci su trebali biti pohapšeni u pokušaju i završiti u zatvoru. Medijska upotreba takvih informacija diskredituje i naratora i institucije.

Sve dok državne institucije mjesecima ćute o uzrocima tragične smrti Davorovog sina Davida, neumjesno je i neprimjereno dovoditi slučaj u politički kontekst. Ćutanje o uzroku smrti Davida Dragičevića je kontekst sam po sebi i upotrijebiće ga svako ko od toga očekuje korist. Ključ rješenja je da državne institucije slučaj rasvijetle. Zašto se to ne čini!? Zašto je ključno pitanje postalo periferna stvar?

Davor Dragičević živi svoj život s neizmjernim teretom boli. Ko nije sahranjivao svoje dijete nema pravo da Davoru Dragičeviću bilo šta zamjeri. Tuga i ljudska muka s kojima živi Davor Dragičević daju mu za pravo da urla do neba, da sumnja i da optužuje, da proklinje i kune, da bude neodmjeren i da bude neprijatan svuda i prema svima. Taj nesrećni čovjek, mogli smo da se uvjerimo, misli i govori srcem, a ne razumom. Zamjeriti mu na riječima koje nisu birane i nisu sasvim jasne, nije pristojno. Ni Davoru Dragičeviću ponekad ne koriste vlastite izgovorene riječi. Treba li ga zbog toga javno optuživati i očekivati da ima mjeru?

Treba li Davor Dragičević da javno govori o svojoj patnji? Treba, sve dok će mu to olakšati muku i dok ima nadu da će ga neko čuti. Možda Davor ponekad pogrešno zaključuje, možda ga nedobronamjerni koriste, možda ga neki ljudi pogrešno savjetuju!? Možda ga i razne službe koriste za razne ciljeve, što je politički omiljena teza i tema? Da li on sve to može znati? Skrhan bolom, čovjek vjerovatno vjeruje da je to što čini dug prema mrtvom djetetu. Da li neko misli da Davor treba da ćuti i da čeka? Šta da čeka?

Država se teško ogriješila o Davora Dragičevića i nema pravo da bilo šta od njega traži. Davor Dragičević ima pravo da od države traži da mu kaže istinu o smrti njegovog djeteta. Ništa više od toga Davoru ne treba! Ako država nema odgovor, Davor ima pravo da sumnja i optužuje. Ima pravo da traži da mu u tome pomogne svako ko ima bilo kakvu moć, pa makar to bila i opozicija. (Da li Predsjednik zaista misli da opozicija nema legitimno pravo da bude na strani građana kojima država neće ili ne može da pomogne?)

Bilo je nepotrebno i nesmotreno reagovanje Predsjednika. Iznenadilo me, priznajem. Poznajem Predsjednika po spremnosti da razumije i da pomaže. I da održi datu riječ! Šta ga sada lišava empatije i odvodi na put osionosti? Da li je zaista tačno da svaka vlast kvari, a apsolutna kvari apsolutno?

Očekivao sam od Predsjednika da nakon traljave policijske istrage zatraži ostavke ministra i direktora policije. Ne zbog njihove krivice (a i ona, izgleda, postoji!), nego zbog moralne odgovornosti. Ugled i dostojanstvo vlasti zasnivaju se na moralnoj odgovornosti. Nema odgovorne države ako nema odgovornih pojedinaca. Da je Predsjednik to učinio, ne bi mu trebala izborna kampanja. Bila bi to snažna poruka da je Predsjedniku, kao i posljednjem građaninu ove zemlje, stalo do pravde i odgovornosti. Predsjednik mora da zna da više nije bitan Davor. Nije slučaj Davora Dragičevića važniji od slučaja Davida Dragičevića. Svaki građanin ove zemlje želi da zna kako je stradao Davorov sin David. Ako je ubijen, svaki građanin ove zemlje želi da ubica bude otkriven i kažnjen. Zašto Predsjednik ne upire prstom u istražni predmet Davida Dragičevića i traži odgovornost pravosuđa?

Pokušavam da se sjetim da li je Predsjednik nekada sankcionisao nekoga iz javne vlasti. Izgleda da nije! Kao da su mu svi s oreolom bezgrešnosti. Prosto ne znam kako da to razumijem!? Ali znam da će krivica za grijehe mnogih ministara, direktora i svojih partijskih činovnika na kraju pasti na njegova pleća i da taj teret neće izdržati.

Da budem iskren, nadao sam se da će zatražiti od glavnog tužioca Republike Srpske da preuzme istragu i obavijesti javnost o uzroku smrti Davida Dragičevića. To je adresa na koju je trebalo da se obraća Predsjednik. Nadao sam se i da će zatražiti i od Visokog sudskog i tužilačkog savjeta da formira nezavisno stručno tijelo koje će istražiti na koji način je Okružno tužilaštvo u Banjaluci vodilo istragu u slučaju “Dragičević”. Bilo je mnogo razloga da se istraži da li su učinjeni propusti koji ukazuju na nekompetentnost i disciplinsku odgovornost postupajućih tužilaca. Takvi potezi Predsjednika bi bili institucionalni put koji bi zaustavio spekulacije i političke manipulacije slučajem. I koji bi dali značaj institucijama i učinili sistem vlasti odgovornijim. Predsjednik je propustio šansu da predsjednički reaguje.

Ne pišem ovo da bih savjetovao Predsjednika. Ponekad mi se čini da pretjerujem i ne osjećam se dobro. Pišem zbog toga što je i meni stalo do odgovornog pravosuđa i odgovornog društva. Pravosuđe, kojem pripadam, teško se obrukalo na slučaju “Dragičević”. Stvari poprimaju neočekivane obrte. Institucije se ruše, društvo se rastače, moral je u teškoj krizi! Ne želim da slušam priče kako pravosuđem u Republici Srpskoj upravlja Dodik, a u Sarajevu SDA i Radončić. Nadam se da to ne želi ni Predsjednik.

Turizam i travel blogeri

Travel bloger možda nije zvanično verifikovano zanimanje, ali neki od tog posla mogu i da žive.

Travel bloger odnosno putujući bloger je osoba kojoj putovanje predstavlja hobi, a svoje zanimljive ili manje zanimljive priče beleži u svom online putopisu, tj. blogu.

Ako ste aktivni korisnik društvenih mreža, sigurno ste primetili ekspanziju travel blogera, što onih koji to stvarno jesu, što onih samoproklamovanih. Ne postoji zvanični trenutak u kom neko postaje travel bloger. Kada putovanja postanu vaš svakodnevni život, a ljudi po mrežama počnu da prate vaše putopise, možete smatrati da ste na dobrom putu. Ovo “zanimanje” sve je popularnije zato što je izuzetno atraktivno – plaćaju vas da putujete.

Postoji puno mesta na kojima su “svi” bili, večito popularne destinacije, ali i ona druga, koja vam agencije neće reklamirati i za koja niste ni znali dok neko o tome nije nešto napisao. Jer je njega to mesto oduševilo. Jer on ne radi ono što želite da vidite ili čujete, već ono što on voli, i to deli s vama. Ono što mi imamo od svega toga jeste nešto novo. Neistraženo i lepo čak i u našoj zemlji za koju smo mislili da je “dosadna”. Sigurno ćemo pre poverovati ljudima i njihovim iskustvima nego reklami.

Industrija turizma odavno shvata značaj online scene i mogućnost svake reklame, bilo digitalne, print, OOH, TV, radio ili neke druge. Content marketing pokazuje svoju punu dominaciju u ovoj oblasti. Ljudi i njihove priče prodaju destinaciju. Više nas ne zanima to što je hotel na plaži, ni što je najjeftiniji, ni koliko je blizu centru grada. Zanima nas iskustvo, doživljaj i šta novo možemo da vidimo i iskusimo na već istraženim mestima. Prosečan hotel skoro ništa ne izgubi poklanjajući blogeru nekoliko besplatnih noćenja, a mnogo dobije. Zato su travel blogeri sve zanimljiviji turističkim organizacijama.

Više na pcpress.rs

Priča koja je potresla BiH: Ocu 14-ero djece dali otkaz, a on i dalje čisti grad

FOTOGRAFIJA čovjeka u narančastom radnom prsluku koji sređuje ulicu kao da mu je to posao ne bi djelovala nimalo čudno i sasvim sigurno ne bi privukla pažnju na društvenim mrežama da iza nje ne stoji potresna priča.

Naime, fotografija koju je podijelila jedna korisnica Twittera navodno pokazuje oca 14-ero djece iz Novog Grada u BiH koji je ostao bez posla u Javnom komunalnom poduzeću Čistoća. No iako je otpušten kao višak radne snage, on i dalje svakodnevno “dolazi na posao”.

“Mjesec dana nakon otkaza on i dalje svakog dana čisti i uređuje Novi Grad besplatno u nadi da će ga nadležni organi ponovo vratiti na posao. Čovjek zaslužuje pomoć”, napisala je korisnica Twittera, a njezina objava proširila se društvenim mrežama i medijima. Vrlo brzo nekoliko ljudi javilo joj se i tražilo više informacija o čovjeku, a hoće li priča imati sretan kraj, ostaje za vidjeti.

Država i njen “trojanac”: svi su sumnjivi

U leto 2017. je zakonski odobreno korišćenje takozvanog državnog trojanca. To znači da svi naši uređaji za komunikaciju moraju biti konstruisani tako da u njih državni organi mogu u svako doba da se „uhakuju“.

Tehnička “zadnja vrata” u aparate bi bila na raspolaganju policiji, ali i tajnim službama i kriminalcima. U leto 2017. je zakonski odobreno korišćenje takozvanog državnog trojanca. To znači da svi naši uređaji za komunikaciju moraju biti konstruisani tako da u njih državni organi mogu u svako doba da se „uhakuju”. Ta neka vrsta „zadnjeg ulaza” bi bila na raspolaganju policiji, ali i tajnim službama i kriminalcima.

Tako policija može da čita svu elektronsku poštu ili drugu vrstu komunikacije u „pametnim” telefonima, da prati ponašanje korisnika na internetu i ima uvid u sve detalje njegovog telefonskog imenika; da briše, menja ili kopira poruke, da sastavlja svoje, tj. lažne, poruke i šalje ih željenim primaocima, bilo da je reč o SMS-u, VotsAp, Viber ili drugim vrstama programa za komuniciranje; da bez znanja korisnika aktivira kameru ili mikrofon na telefonu; da memoriše sve komande ili reči koje su otkucane tastaturom.

Ulaz za policiju i kriminalce

Borci za zaštitu podataka smatraju da je to isto kao kada bi u sve kuće i stanove u jednom gradu moglo da se provali zato što sve imaju istu slabu tačku, koju mogu da zloupotrebe i kriminalci. Logika policije, pojednostavljeno predstavljena, tako glasi: „bolje da imamo pristup i mi i kriminalci nego da ga nema niko.”

Zanimljivo je i da je spisak krivičnih dela koja mogu da dovedu do „pretresa” privatnih računara – poduži. To mogu biti teški zločini poput ubistva ili silovanja, ali i prevara na kladionici, povreda Zakona o opojnim supstancama, falsifikovanje dokumenata. Na primer, već je i činjenica da je neko prosledio svom poznaniku neki članak Nemačkog udruženja za marihuanu dovoljna za „provaljivanje” vlasti u privatne komunikacione aparate građana.

Pretpostavka nevinosti – mrtvo slovo?

Predstavnici organizacija za zaštitu podataka i ljudska prava među kojima prednjači jedna od najstarijih u Nemačkoj, „Digitalna kuraž” (Digitalcourage) zato podnose ustavnu žalbu Ustavnom sudu u Karlsrueu. Osnivač „Digitalne kuraži” padeluun je na konferenciji za novinare održanoj kada je najavljena predaja žalbe rekao: „Velika je razlika u tome da li živimo u državi u kojoj se istrage pokreću na osnovu sumnje, ili u državi koja preventivno nadzire sve svoje građane.”

„Državni trojanac” je problem i za proizvođače razih vrsta aparata za komunikaciju. Jer, oni su u obavezi da u svoje proizvode ugrade „rupu” kroz koju policija može neometano da prođe. Upravo to i odgovara gornjoj padeluunovoj izjavi: kada bi policija sama otvarala te rupe, to bi odgovaralo više situaciji u kojoj se istage pokreću na osnovu sumnje. I to ne bi moglo da se izvodi bez sudskog naloga. Ovako, ostvaruje se inicijativa bivšeg nemačkog ministra unutrašnjih poslova Volfganga Šojblea koji se pre nekoliko godina založio za ukidanje pretpostavke nevinosti – da ne bude svako nevin dok se ne dokaže suprotno, već da svi građani budu sumnjivi, dok se ne dokaže suprotno.

Saša Bojić DW